Јавно мњење

Друштво је као велики роман у коме су живе личности. Као год што писац у роману има племенитих личности, има рђавих и подлих, тако је и у роману живота. Племенит, симпатичан јунак у роману, али писцу, да своју идеју изведе, треба да тај најбољи, тај идеални човек страда. И он мора да пропадне, да страда из дана у дан све више и, најзад, да падне као жртва ситних, гадних, подлих душа. Писац ове гадне мрзи, али их пушта, такав му је план, да победе. Племенитог јунака воли, али мора да га пусти да пропадне, па макар га и оплакивао.

Овако је и у животу. Јавно мњење има пред собом личности на овој позорници живота и гледа радње племенитих и рђавих. Као год што у роману, или драми, мора често да пропадне најбољи, тако је и пред судом јавног мњења. Извесни рђави, покварени људи греше, чине зло, и добро им иде и данас и јуче, и добро ће им бити и убудуће. Јавно мњење их гледа равнодушно и не мари што је њима добро. Тако треба да буде, такви су људи, друкчије и не може бити. Али на племените јавно мњење гледа као узоре. Оно симпатише тим људима, воли их, поноси се с њиховим херојством, са поштовањем помиње њихове муке, бол, патње и страдање. Жали их јавно мњење, воли их, виче на оне који су узрок да најбољи страдају, теши их да ће једном синути правда и обасјати добре и ваљане. Тако мисли, тако осећа, тако говори јавно мњење, а симпатије јавног мњења према узвишеним, идеалним личностима нису никада лажне, оне су напротив искрене.

И, рецимо, сину бољи дани. Срећа се мало, али врло мало, насмеши вечним страдалницима, онима што вечно пате правде и добра ради, а јавно се мњење одмах намршти, одмах хладни према тим људима.

Јавно мњење је критичар који оцењује тај роман живота. Оно неће да води рачуна о себи и о свом животу, оно је, рецимо, покварено, подло и труло, али оно оцењује оне племените с моралног и естетичког гледишта и осећа да би роман живота био рђав ако би онима племенитим било добро. Свирепо оно чека да они страдају до краја. Не само да чека него се труди да тако буде, да се роман заврши онако како они мисле да је најбоље. Ако је рђавима увек добро, то је тако у роману, тако треба да буде.

И они племенити падну. И после смрти њихове, кад је роман свршен, кад се прочитао и последњи лист кад се више не да ни кварити, ни поправљати, онда јавно мњење заплаче над племенитима, онда их жали горко и искрено, онда отвори своје срце и с тешким болом јаукне: — Штета!

Тако је, али није свуда баш тако. У нас је тако. Нису сви критичари једнаки, није свако јавно мњење једнако. Понегде јавно мњење баш тражи, мисли и осећа да племенити треба да победе на крају и да се тај роман заврши њиховом победом, а почиње страдањем, али то јавно мњење и тај критичар таквих погледа стоје на солиднијој моралној основи.

Наше јавно мњење не сме себе ради да заступа гледиште да добро побеђује, јер је сáмо рђаво, труло и покварено. Ето, отуд је у нас тај укус, то правило; да треба из неких принципа пустити да зло победи, зато се тек кад добро пропадне, искрено жали, жали од срца, јер је добро мртво и не може више злу бити на сметњи.

Па онда што се чудимо разним лудим појавама, кад ствар овако стоји?

Ето, да претпоставимо овакав случај:

Сутра изиђе из затвора Веља Тодоровић, и с њим видимо неког од првака радикалних да се узели руку под руку, па шетају по Калемегдану.

— Тхе, виша политика! — рећи ће јавно мњење.

Прекосутра осване указ о одликовању Веље Тодоровића за претрпљење муке и грађанску кураж.

— Тхе, имају и други гори одличја, што, опет, да се Вељи не да? Шта је он коме крив. Онда је било так’о време. А који је опет тај што је без греха! Нису ти ни ови од њега утекли. — oбјашњава јавно мнење.

После пет дана Веља постаје министар.

— Па ако хоћемо, он и није био рђав! — објасни јавно мњење. Свет пред Вељом љубазно и понизно скида капе, и цео свет дође до закључка да тако треба да буде.

Ја се први надам да се овоме што слично деси, и ако се деси, то није првина. То све бива по принципима нашег јавног мњења.

И сад: ко је крив?

Крив је брлог и глиб друштва нашег у коме смо рођени, одрасли, у коме смо текли и стекли ове наше јадне и бедне појмове.

„Страдија“
10. април 1905. године

Advertisements

Ознаке:, , , , , , , , , , , , ,

About Домановић

https://domanovic.wordpress.com/about/

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: