Archive | јул 2015

Мисливські нотатки (1/4)

І

Учився я вже в першому класі гімназії. Проте мені не дозволяли брати рушницю. І, можливо, саме тому, що ця розвага була мені заборонена, моя мрія про по­лювання ставала дедалі настирливішою, прямо-таки не­переборною.

Мусив удатися до хитрощів. Упросив я нашого най­мита, щоб він узяв із собою рушницю, коли йтиме в заказник до свиней, а я там чекатиму його і заберу рушницю. Зрозуміло, за ту послугу я пообіцяв йому кілька цигарок з батькового тютюну.

Я вже в заказнику. Чекаю нетерпляче; мене бере злість на свиней, які надокучливо кувікають коло мене, думаючи, мабуть, що я їм приніс їсти, проганяю їх сердито від себе, б’ю ногою, палкою, ніби вони вин­ні, що не йде наймит з рушницею.

Нарешті він з’являється. Рушницю почепив на плече, а в руці несе торбу з кукурудзою. Навряд, чи закоха­ний більше зрадів би, побачивши свою кохану, ніж я зрадів наймитові.

— Маєш? — запитав він, переступаючи через вориння і показуючи рукою коло губів, ніби тримає цигарку.

Я витяг з кишені тютюн, загорнутий у шмат якоїсь старої газети, і дав йому. Він спочатку відігнав свиней, розкидав кукурудзу на кілька купок, сів на пеньок, по­ставив рушницю коло себе й заходився крутити цигар­ку. Коли прикурив, решту тютюну, загорнувши у га­зету, заховав за пазуху, поклав папір у шапку, а вже тоді озвався, задоволений, як людина, що досягла сво­єї мети:

— Ось, хлопче, рушниця, я приніс, але дивись, біда­че, не застрелься!.. Для лиха багато не треба!..

— Для якого? — запитав я, досить-таки наляканий тою пересторогою.

— Якого, тим-то й ба, якого? А ось якого: розірве ствол, осколок ударить по голові, і як не було тебе! Так Лука Вилипів загинув, навіть не крикнув, а вже в літах був чоловік!

— Може, рушниця іржава була чи надтріснута? — питаю, щоб підбадьорити себе.

Срея (так звали нашого наймита) зробив кілька за­тяжок, поволі випускаючи дим тонкою цівкою, ніби йому було жаль відразу розстатися з таким добром, а тоді сказав:

— Рушниця — то сатана!.. Яка там надтріснута?! Ціла, цілісінька рушниця, як скло, але розірвало її. Мабуть, доля його була така — загинути від рушниці!

Мене ще більше налякало це пояснення.

— Усяке буває. Дехто каже, що пороху насипав за­багато, от і рознесло, а може, олива багато набпв. Що ти хочеш від неї, коли вона сама-самісінька ні з того ні з сього та й бабахне! Стоїть отак, курок спущений, ніхто її не чіпає, та коли має бути нещастя, сама ви­стрілить: ба-а-ах! Як грім з ясного неба, господи про­сти!

— Може, порох від сонця нагрівається або вогонь горить близько? — питаю.

— Дай спокій, прошу тебе, он серед зими йшов Милисав дорогою, ніс рушницю в руці, тримав посередині, а перед ним ішов Живко. Ідемо так з Милисавом один коло одного, я теж несу рушницю. Аж раптом гримну­ло, Живко впав, наче підкошений, і залементував. Я й Милисав оглядаємося довкола, подумали, хтось його вбив, щоб йому добра не було, з ненависті. Коли ж ди­влюся, аж дим іде з Милисавової рушниці…

Я вже не питав його, що було далі, і він не розпові­дав, тільки після короткого перепочинку так закінчив:

— Кажу тобі, рушниця — то сатана! Часом, коли треба, то найкраща не вистрілить, навіть у вогонь її кидай, а часом, коли на лихо йдеться, сама гримне, мовби її дідько за курок смикнув. Воно, як кажуть, дідько не оре, не копає, тільки лихо плекає. Порож­нісіньку рушницю зарядить на нещастя й бабахне, як святий Ілля із небес!

Потім він розповів мені ще про кілька випадків, як незаряджена рушниця, таки незаряджена, без пороху й шроту, сама вистрілила й убила людину на місці.

— То доля, — сказав він і знову повторив: — Доля, кажу тобі, коли настане ота хвилина, сам дідько зарядить рушницю.

Піднявши таким чином мій дух, Срея залишив руш­ницю, підвівся й пішов.

Я зостався сам. Сів на той пеньок, на якому щойно сидів Срея, і став сам себе переконувати, що стріляти з рушниці легко й безпечно. Але це не допомагало. У голові засіло те, що сказав Срея: «Дідько не оре, не копає, тільки лихо плекає!» І я ніяк не міг відігнати від себе цю страшну приказку. Узяв рушницю в руку, а мені мороз поза спиною, ніби до гадюки доторк­нувся, і все в рушниці здалося якимось зловісним, ворожим. Став я думати, що стільки людей, та й усі солдати, і мій батько завжди мають справу з руш­ницею, і з ними нічого поганого не трапляється, то чого зі мною має щось трапитися? Підбадьорений та­кими думками, я перевірив добре, чи курок не на зводі, і, зважившись, закинув рушницю за плече. Пішов я ву­зькою стежкою далі в заказник, намагаючись не ду­мати про Луку, який загинув, та про інші нещасні випадки, а думати про стількох людей, з якими ніколи нічого не траплялося. Але нема-нема, та й зблиснуть у голові Среїні слова: «Коли має бути лихо, сама руш­ниця вистрілить, як грім з ясного неба!»

Після кожної такої думки щоразу дивлюся, чи «сам чорт не звів курка», як казав Срея, але такі чорні, тривожні думки дедалі частіше й частіше приглушу­вали мої самозаспокійливі міркування, і тому я визнав за краще скинути рушницю з плеча і нести її в руці.

Змагаючись так у думках і захищаючись від того дивного страху, що охопив мене, я добрів до другого краю заказника. Якби не вориння, то я, безперечно, так і не згадав би, чого я йду, бо досі ні разу навіть не подумав про те, щоб вистежити голуба чи горлицю. Зупинився. Наді мною прошурхотів крилами голуб і впав на далеке дерево, яке росло на нивці. Мені було й ніби прикро, що він залетів так далеко від мене і я не дістану його з рушниці, а з другого боку, я радів, іцо так сталося, хоча й намагався те друге почуття притлумити і умовляв себе не стріляти, коли навіть трапиться нагода.

Був свіжий літній ранок. Сонце щойно вставало, від нього розбігалися золотисті, рум’яні, лагідні про­мені. Блищала, переливаючись, роса па траві, і здава­лося, що вся природа, вмита після нічного сну, по­свіжіла й порум’яніла, усміхається, сповнена щастя і вдоволення, а пташки мовби примножували ту радість своєї матері природи і не могли ніяк уволю наспіва­тися. Зразу ж за огорожею починалася зжата нива, па якій то тут, то там жовтіли полукіпки. Трохи далі по нивах на пагорбі розсипалися женці, рябіють спідниці, біліють конопляні чоловічі сорочки; усі зігнуті, з сер­пами в руках, жнуть, і тільки час від часу підведу­ться дівчата, і тоді залунає пісня. Проспівають вони один куплет і знову нагинаються до роботи, натомість підводяться хлопці і співають другий куплет, і так навперемінки, доки хтось не кидав жарт, і тоді розля­гався сміх та вереск, а далі гомін і шум, і їм відпо­відали женці з іншої ниви ще більшим криком. Так люди, як то кажуть, веселощами скрашували важку працю. Ліворуч було видно край села. Із сливових садів витикалися білі димарі, з яких вився дим у чисте, свіже, запашне повітря так тихо, покрадьки, ніби й не рухався, а був намальований, ніби й димом не був.

Свіже вранішнє повітря, навколишня краса і пісня женців вплинули на мене заспокійливо. Я розвесе­лився, розсіялися недобрі передчуття, пропав страх, якась теплота і відчуття впевненості заповнили груди.

Раптом я почув поблизу воркування горлиці так ви­разно, ніби вона сиділа в мене на плечі. Глянув пра­воруч — бачу: на полукіпку неподалік від вориння кра­сується ця пташка, повернувшись до мене хвостом. Воркує і крутить головою то в один бік, то в дру­гий.

Отже, нагода трапилася. Горлиця, добра здобич! Сер­це в мене закалатало сильніше, я підняв відважно рушницю, але все-таки з потаємним острахом. Укляк­нув коло вориння, просунувши крізь нього цівку руш­ниці, притис приклад до плеча і лицем притулився до ложа, міцно тримаючи його в руці, як і годиться, коли цілишся. Беру горлицю на мушку, приміряюся до дичини і відчуваю, що від збудження весь тремчу.

Отже, зараз треба звести курок, краще прицілитися й потягти.

Уже був зважився. Звів курок, знову так само при­мостився коло рушниці, тільки сильніше притиснув її до себе, аж плече заболіло. Дивлюся на горлицю, а вона весело воркує і крутить голівкою, дивлюся, але як тільки подумаю, що досить цілитися й пора вже стрі­ляти, мороз так і піде у мене по спині, серце забухкає сильніше, затремтять руки. Нарешті подумки обізвав я Срею дурнем, який нічого не тямить, розсердився сам на себе, що я такий боягуз, замружився і почав посувати палець до курка. Доторкнувся до курка — і ніби обпікся, здавалося мені, що все, що розповідав Срея, обов’язково трапиться саме зі мною, що для мене настала ота хвилина, і я, розхвилювавшись, підвів голову, а рушницю штовхнув од себе праворуч. Руш­ниця вдарилася в стовпець, до якого були прикріплені ворини, і дзвякнула, а горлиця злякано змахнула кри­лами, піднялася вгору й полетіла.

Подумки я змушував себе жалкувати, що здобич ви­слизнула у мене з рук, але насправді я радів з того, як людина, що уникла непоправного лиха.

Раптом до мене долинув сміх. Женці з найближчої ниви дивилися на мене й сміялися з мого невдалого полювання.

— Чого не стріляєш, хлопче? — гукнув один.

Парубок років двадцяти поклав серпа й бігом по­дався до мене.

— Полетіла! — кажу я.

— То чого ж ти чекав?

— Не знаю, як наладнована рушниця, боюся, щоб не розсадило.

— Он, бачиш, біжить, хоче пальнути з твоєї фузії! — докинув інший. — Не давай йому!..

— Дай, дай, нехай його вб’є! — вигукнув інший, і знову розлігся сміх.

А той, задиханий, добіг до вориння, перескочив через нього й підійшов до мене.

— Ану, покажи-но, хлопче, де там у тебе та пукавка, — узяв рушницю й почав цілитися. — О, легка, грім її бий!.. Може віддати і всю щоку тобі вмить роз­несе!

— Бреше він, хлопче, стріляй сам! — знову гукнув той із ниви, здогадуючись, про що ми говоримо.

— Не слухай його, щоб я жив був, то він бреше! — відповів парубок і став перевіряти, як ходить курок. — Будь обережний, їй-богу, легка, знаєш, рушниця!

— А що, важка — ліпша?

— Ліпша, не так віддає!.. Не знаю, як ця, не про­бував.

— То спробуй.

Він пішов із рушницею в заказник, розглядаючись на всі боки. І зник з очей. А на сухій гілляці на вер­шечку дуба туркотів голуб. Я і женці дивилися на нього, чекаючи з нетерпінням, що буде.

Раптом ляснув постріл. Птахи кинулися врозтіч, одні знялися високо над заказником, а інші, різко просвистівши, подалися геть, запахло порохом, і щось ніби аж залопотіло по землі, такий шум зчинився. Голуб спочатку шугнув угору, а потім почав падати на землю. Дедалі нижче, нижче, пролетів ще трохи навскоси і впав на стерню неподалік од женців. Кілька пастушків кинулися до нього, а коли добігли, стали борюкатися, хто перший вхопить голуба.

— Убив-таки, хай йому всячина! — вигукнули жен­ці, що весь час уважно стежили за всім.

Тут і мисливець випірнув з хащів, тицьнув мені рушницю в руки і побіг до голуба, лаючи пастушків. Забрав у них птаха, оглянув і задоволено став розпо­відати, з якими труднощами він підкрадався до нього.

Я пішов до женців, щоб дізнатися в Арсенія (так звали цього парубка), чи рушниця сильно віддає.

— Ой, найважче було підкрастися, а коли я взяв його на мушку, то вважай, що він уже мій.

— Ну що, сильна віддача? — перебив я його.

— Дуже! Їй-богу, мало щоку не вивихнуло!

Інші засміялися, а він вів далі:

— Подаруй мені цю рушницю, ходитиму з нею на полювання. А тобі треба таку, щоб не віддавала дуже.

— Нехай хлопець візьме голуба, адже з його руш­ниці застрелив! — озвався один із женців.

— Гаразд, але якщо він заплатить мені двадцять грошей.

Я дістав двадцять грошей.

— Диви! Він і справді платить йому. Не давай, щоб я жив був, а як масш порох і оливо, приходь колись у неділю до мене, я тобі підстрелю їх кілька. Сідає там коло нас на потік їх стільки, що одним пострілом десяток влучиш.

Зрештою я дав двадцять грошей, узяв голуба, по­чепив його на рушницю й пішов у другий кінець заказника, де мав знову зустрітися із Среею.

Срея сидів на своєму пеньку і, коли побачив мене, запитав:

— Хто тобі його вполював?

— Як хто?

— Ти ж не поцілиш, не так воно легко!

— Я сам його вбив! — збрехав я, бо мені було при­кро, що він недооцінює мене.

Срея добродушно всміхнувся.

(Наступна частина)

Божићна прича

Један млади хумориста упутио је ово опширно писмо нашој редакцији, пред Божић, обећавајући причу за додатак у божићном броју.

Поштовани Г. Уредниче,

Још мало, па ћемо и ми писци пред Божић и пред Васкрс морати тражити од Општине београдске једно место на Великом пијацу, где ћемо продавати свој еспап, а то су прилози за божићни број.

Замислите само како изгледа пијац, па још пред овако благ дан: касапи, пиљари, лончари, сељаци, земунске пиљарице; квиче прасад, крече кокоши, каучу ћурке, нуди се, виче се, ценка се, само ври! И, да видите чуда, све се прода! Усред тог лома, где, на пример, куварице нуде саме себе за службу, јер нити имају прасе, нити лука, нити купуса, нити пишу приче (можда и за своју срећу); еле, усред тог лома и гужве упарадили се у једном ћошку и ми писци. Тапкамо ногама од зиме, трљамо руке и вичемо на сав глас:

— Ходи, приче добре!

— ’Ајде песама за додатак!

— Тазе Позоришни преглед!

— Код мене смешне приче, извол’те само!

Ви уредници обилазите, меркате робу, па тек приђете једном

— Па пошто ова причица? — и то изговорите кисела лица, претурајући немарно листиће да тиме унапред убијете вредност целој тој причици.

— Врло је добра, господине, смешна да се публика покриви од смеја.

— Добро, де, пошто? Не причај ми ваздан.

— Извол’те код мене! — нуди мој колета.

— Што ми удараш на пазар? — цикнем.

— Не лажи човека, рђо! Знам ја тај еспап, сам бофл! И тако некад долази до гушања, а уредник се нађе у чуду, па оде трећем:

— Пошто та песмица?

— Која, молим?

— Она с краја, изгледа жалосна.

— Веома жалосна, да се одерете плачући.

— Хм! Нисам мислио да тако ожалостим читаоце на овако благ празиик.

— Па, оно, знате, и није толико, умерено је, извол’те прочитати.

Уредник узима, чита и раскриви се насред пијаце, а хумориста довикује:

— Извол’те код мене, весело, смешно, као што треба за благ дан! — а песник дода:

— Носи одатле те твоје будалаштине, лудаче, што расплака тако дивног човека!

Долазе и други уредници. Обилазе, гледају, врте главом, прођу свуда по књижевном одељку пијаца, пазаре, ценкају се.

Ту је понеко са понеком филолошком расправом, мрк, преневољан. Код њих се слабо ко задржава. Понеко тек упита:

— Еј, ти тамо, шта имаш ту?

— Падеже без предлога!

— Тхм, иди с милим богом! — изговори уредник љутито и отреса од себе руке.

Него што се шалимо, шалимо, али сада читајте ово озбиљно. Обећао сам јуче да ћу вам дати за божићни број једну хумореску, али у исто време сам обећао и неким досадним жирантима да ћу меницу регулисати.

Та се два обећања тако несрећно удесила, да и сам не знам куда ћу и шта ћу. Метните, господине уредниче, руку на срце, па и сами помислите како је у овој ситуацији тешко и мучно за несрећног хумористу. Треба да пишем веселу причу, а љут сам, огорчен и ожалошћен. Један безобразан и неучтив овдашњи новчани завод (име не помињем, злу не требало, из неких виших разлога) увредио ме је једним нечувено дрским, управо одвратним писмом, у коме вели овако глупачким и несолидним тоном:

„Господине,

Вашој меници, на којој сте ви потписани као акцептант, протекао је рок 12. овог месеца.“

Па ово још и црно и бело, али оно даље још горе, оно је превршило сваку меру безобразлука. Те рђе из тог завода још веле, ни мање ни више:

Да „меницу регулишете у року за три дана од данас“, и још, не знам, помињу и некакве, тамо њине „зле последице“. Прави скандал!

Ето, видите, кад вас тако изненадно, просто као гром из ведра неба, снађе нека напаст на правди бога, кад вас зли и бездушни људи тако трону и ожалосте, куд је онда човеку до шаљиве приче! Почнем причу, али не иде, ништа ми духовито ни весело не пада на ум. Све ми се по глави смуцају некаке, што рекао Захар Обломовљев, некакве жалосне речи. „За три месеца од данас“ и тако којешта. А тек реч: меница, па она тужна реч платите, па још и оне, тамо њине, несрећне зле последице, морате признати нити су смешне, нити баш тако духовите.

Па још ни по јада што сам ја сам собом ожалошћен и узнемирен „жалостивим речима“, него ме још и досадни жиранти још више троњавају. Изиђем да прошетам, да се разгалим, не бих ли, к’о велим, растерао црне мисли, не би ли ми дошло што шаљиво и духовито на ум да то спишем у причу. Али, таман се ја разгалио, таман дух мој полете у више сфере, док, ах, зли удес! преда мном се створи мој жирант (и то онај љући). Чудио сам се откуд баш сад, баш у овом судбоносном тренутку да искрсне баш он и нико други код 2½ милиона живих становника миле нам Краљевине. Као да ме ко поли хладном водом. Оде моја духовитост до ђавола! Збуњен, зинуо сам од чуда, па ни речи да проговорим.

— Е, чујеш, брате, ти си крајње безобразан човек. Убијаш ми кредит и бацаш ми једну главобољу на врат пред ове благе дане. Ја, брате, имам ситну децу, и не могу да дозволим да ми сада кад се све живо спрема за празник пописују ствари по кући, да моја жена плаче и да пиште деца. Кажем ти да си крајње безобразан и молим те гледај да то још данас регулишеш, иначе… — и жирант претећи махну главом.

Ето, видите како ме дрско и неучтиво напао тај нитков. Па још, не знам, публика вели: Не цвета нам књижевност.

Како ће, до ђавола, да цвета кад ето какав је коров гуши и дави. Не цвета се ту, мој пријатељу. Не може ни да се живи од лопужа и покварена света, па то ти је.

Збуњено, муцајући, почех ја нешто њему објашњавати, управо и сам не знам тачно шта сам хтео:

— Извини, знаш, интересантан случај, овај, знаш, ја ћу сад једну шаљиву причу…

— Е, то је, чујеш, нечувен цинизам! — дрекну жирант као да човек полуде, па, пошто ме презриво промери, додаде: — Ја му говорим да регулише меницу да ми не прави неприлике, а он ми ту трабуња о шаљивој причи.

— Немој ти, брате, ако си лудак, да правиш никог будалом. Ја ти опет понављам да данас регулишеш меницу, иначе ће свашта да буде. Написаће теби адвокат баш истинску шаљиву причу, па ћеш да се искидаш од смеја! — рече човек на завршетку, окрете леђа и оде, а ја остадох запањен гледајући у једну плочу тротоара док ме, тек, један не гурну:

— Склони се, брате, шта си се рашчепио ту насред тротоара, не може од тебе да се пролази.

Ето, видите, па кажу још „не цвета нам лепа књижевност“.

Ја мислим, господине уредниче, да сам вас довољно убедио и да сам, штавише, верно представио мој мучан положај о она два обећања што су се, као што рекох, тако несрећно стекла и сортирала. Ето видате колико је ситних непријатеља противу мене, управо противу садржине вашег цењеног листа. Ако желите да имате ведру шалу у своме листу, то ми морате притећи у помоћ да непријатеље и моје и ваше савладамо. Једна војска од пробраних и храбрих четрдесет динара бораца (не шаљите оне скакавце рођене 1875) била би ми довољна. Ја ћу се лично ставити на чело те храбре чете, и одмах ћу кидисати на све своје непријатеље. И на завод, и на оно писмо његово, и на „жалостивне“ речи, и на црне мисли, и на жиранте. Једним словом, направићу од њих пачарис, лом. Додуше, држим да ће ми војска изгинути, али ако бог да остане који борац, ја ћу се после мука с њиме прочастити и повратити стару ведрину душе.

Ако ми то не учините, онда, тако ми бога, не може испасти моја прича шаљива, већ ће морати бити тако тужна и жалостивна да ће вам расплакати све читаоце вашег цењеног листа, а то је, болан, „од бога грехота, а од људи зазор и срамота“. Зашто да преседа људима благ дан кад они нису ни криви ни дужни. То, право да вам кажем, не би било ни од вас лепо, иако сте новинар; ваљда и ви бар празником имате колико-толико срца за своју верну читалачку публику.

Удри зло за времена

Кад мислим на наш сој, увек ми пада она веома карактеристична народна причица на ум.

Отишао бег на један од својих османлука, прегледао имање, па уморан легао у хлад да се мало поодмори. Кад изненадно однекуд претрчи му преко тура један пољски миш. Бег хитро скочи, извади кубуру иза паса, па потегне на миша: даан!

— Миш, беже, зар не видиш?

— Виђу, бива, да је миш! Виђу ја, али ми ваља одмах палит кубуру. Данас претрча миш, шјутра пацов, прекшјутра свињће, па накшјутра говеће, па потљен и коњ, па ће слон, па ће туда прелазити људи с колима, па ће најзад од мојега тура начинити царску џаду, а ја то нећу да чекам. Чим је прво миш претрчао, одмах удри из кубуре, јер ће доцније бити доцне.

Ово је дивна поука, тако чини турски бег, а шта чинимо ми?

Ми сваку појаву у зачетку сматрамо за неозбиљну, па најзад дочекамо да нам се од тура начини царска џада. И онда пренемо, онда вадимо кубуре, е, али што рекао бег, онда је обично доцне.

„Страдија“
22. мај 1905. године

Наши електрични трамваји

Наши трамваји иду безмало тако брзо као добар пешак.

То је, како се чује, измислио и наредио управник Београда.

Интересантна наредба, нарочито за Београд. Према тој наредби, која је потекла из предострожности ваљда да се не деси какав несрећан случај, изгледа да је у Београду укрштенији и јачи улични саобраћај него у Берлину, јер тамо три пута брже јуре трамваји. А овамо у Београду можеш да спаваш на улици читаво пола часа да ти се не деси „штрасенунфале“, што рекао Шваба, ни кола, ни трамвај, ништа те неће узнемирити.

Боље би било да управник обрати пажњу на прече ствари, а да не тера шпортове са овако интересантним наредбама.

Још мало треба па да Београђани овако разговарају:

— Хоћемо ли трамвајем?

— Не могу богами, журим се, те морам пешке!

Сигурна добит

Чика Јанчић из Параћина овако је оценио Србију за краљевања краља Милана.

„Србија — велики вашар. Шатру на томе вашару држи Јован Ристић. За коцкарским столом седе краљ Милан и митрополит Михаило. Први игра за рачун Аустрије; други игра за рачун Русије; паре даје Србија, а у пикслу меће шаторџија Јова. Како коме, тек шаторџији најбоље!“

Тачно!

„Страдија“
22. мај 1905. године

Дивна варош!

Београд је, како изгледа, још мало па постао мустра подлости.

Пре новог кабинета пођите улицом, а пред вама је вазда људи, и само шале ради викните:

— Фузионаш, стани часком!

Одједном све живо на улици хитро се окреће и сваки се љубазно смешка.

А сад? Сад, каже ми један, викнух на улици:

— Фузионаш — стој де!

Аја. Нико се не окреће. Напротив, настаде једно дивље бежање да почем случајно не падне на кога сумња.

А само викни:

— Самосталац!

Цела улица се окреће. То је сада у моди.

„Страдија“
22. мај 1905. године

Крв је крв

Познао сам га у Дрезди. Млад, свеж, леп и стасит Рус са елегантним манирима. Има тек двадесет и неколико година, а већ емигрант. Наше познанство је било случајно.

У маси света, у силној граји од немачког шпицастог језика у једној ресторацији, где обично долазе сви што посећују дрезденске сликарске галерије, допре ми до ушију силан, енергичан глас руског језика:

— Пси немачки!

Обратим пажњу, а жељан Словена у том мору германштине, решим се да му се приближим. Симпатично, отмено и интелигентно лице, дрзак осмех на крајевима усана и покретљиве нервозне усне, задобише моје симпатије за тога човека. По кретању његовом, по погледу, који чисто презриво гледа масу око себе, одма’ сам закључио да је племић.

Његов узвик на руском и та његова љутња била је због руског новца. Није хтео да промени новац, бацио је руску банкноту, келнерица није хтела то примити, и он је протествовао. На крају објашњења на немачком, додао је на руском оно „пси немачки“.

Пришао сам му и ословио га руски, али веома погрешно, не знајући добро руски језик.

Он ме погледа са сумњом, предомишљајући се некако шта да ми каже.

— Ви сте Рус?! — упита ме с подозрењем и лак, презрив осмех задрхта му на уснама.

— Не, само Србин.

На његовом лицу нестаде сумње, усне се развукоше у пријатан осмех, пун љубазности. Скочи са столице, тапну ме пријатељски по рамену, понуди ме да седнем и рече:

— Хвала, сит сам ове немачке жгадије. Ви, видим, слабо знате руски, а ја никако српски, но не чини ништа. Говорићемо полако, па што не разумемо, допунићемо, по несрећи, немачки. Је ли по вољи да испијемо флашу вина?

Спријатељили смо се као да смо се годинама познавали, и он отвори преда мном, жељан разговора, а пун руског бола, своју широку, племениту словенску душу.

У један мах заћутасмо, заћутасмо што смо ћутањем најјаче могли под истоветним осећањем осећати нас два Словена у германштини, у туђини, опкољени леденим туђим елементима, под туђим небом. То наше ћутање био је говор. Ја сам отприлике нагађао шта он мисли, а у исти мах ја сам мислио о ономе што Толстој вели овако отприлике:

Немаштина је притисла генија нашег словенског ђубретом својим. И словенски геније се бори, напиње, пуцају му кости од напрезања да се дигне, да пробије кроз то ђубре германско, али то још није урадио, још он јадан прикупља снагу, још се спрема, ал’ ће једном морати да стресе то ђубре. Сећао сам се Андрије Болконског из Толстоја, кад пред битком на Бородину пред смрћу својом, лежи у шатору са оним страшним, са болним осећањем словенским.

Истим осећањем био је и он заузет. Наједаред прекине ћутање, нагло, нервозно.

— Ви сте Србин. Ја сам заволео тај народ, па нека цео свет осуђује крваво убиство краља Александра. Трпимо али се не да ни трпети. Ја сам прогнаник, ја морам да оставим земљу мојих дедова, да оставим мајку Русију. Боли то, боли душа мене за небом руским, за степама нашим, за оним добрим и јадним мужицима. А Русијом, што вели Горки, управљају свиње и будале. Сад су се заплели у овај суманути рат и послали магарце да командују добром и храбром руском војнику. Званична Русија, господине, то је легло зликоваца и ниткова. Дај боже да победе Јапанци, јер ће онда званична Русија изгубити; а народ и народне слободе морају добити.

Застаде, зарони главу у руке и ћутећи гледаше преда се. Наједном се исправи, тресну песницом по столу и узвикну:

— Ви сте Срби народ, а ми, ми још трпимо да православном Русијом управљају свиње и будале.

Опет настаде ћутање. Околни столови се заинтересоваше нашим разговором. Једни су шапутали, а једни су за повећим столом гласно говорили, пакосно, за инат овом плахом Русу, о поразу Русије и победи Јапана. Говорили су, како изгледа, баш с намером да Рус чује шта они говоре.

— Јест, радују се нашем страдању ове немачке стенице.

Уздахну и опет зарони главу међу руке.

Немци продужују разговор.

Све више и више настаје смех и најзад смех пакостан германски над поразом Словенства испуни цео локал.

Кроза смех се чује потмуло брујање клавира и лако певање двојице Хајнеовог Лорелаја.

Es dunkelt…
Und ruhig fließt der Rhein

Смркнуће се вама, ако бог да, а Рајна ће проносити мртва ваша тела

…fließt der Rhein

Ein Märchen…

Чује се непрекидно песма кроз урнебесан смех што га произведе неки шаљивчина представљајући како мали Јапанац бије гломазног Руса.

Рус скочи. Блед, разбарушене косе, играју му ноздрве. Искорачи пред онај сто и викну на немачком:

— Коме се смејете, пси германски. И Јапан и целу германштину тући ће православна Русија. И вас, и вас! Нека изиђе тај који се смеје да видим чему се смеје. Један козак је за двадесет Јапанаца. Нагајку ћемо ми за псе, и за вас и за њих, нагајку (ту реч руски изговара), кнуту, кнуту за псе.

— Нагајки! Ваљај, ваљај! Ваљај! — заврши руски показујући оштро руком како се бије.

Настаде тајац. Он се окрете, одгурну онога од клавира, који беше и иначе прекинуо песму, седе за клавир, удари бурно по диркама и зајеча руска химна силно и снажно потресајући ваздух у целом ресторану, а уз те звуке грмну силан глас, руски достојан заиста да репрезентира силну државу.

Боже, царја храни
силној держави

на страх врагам,
на страх врагам!

Грми глас Руса, глас изгнаника руског, а свом снагом удара прстима у дирке клавира, да му и он помогне у гњеву.

Цар православни
царствуј на страни.

Настала је тишина. Немци су с поштовањем посматрали овај увређени национални понос.

„Страдија“
22. мај 1905. године