Удри зло за времена

Кад мислим на наш сој, увек ми пада она веома карактеристична народна причица на ум.

Отишао бег на један од својих османлука, прегледао имање, па уморан легао у хлад да се мало поодмори. Кад изненадно однекуд претрчи му преко тура један пољски миш. Бег хитро скочи, извади кубуру иза паса, па потегне на миша: даан!

— Миш, беже, зар не видиш?

— Виђу, бива, да је миш! Виђу ја, али ми ваља одмах палит кубуру. Данас претрча миш, шјутра пацов, прекшјутра свињће, па накшјутра говеће, па потљен и коњ, па ће слон, па ће туда прелазити људи с колима, па ће најзад од мојега тура начинити царску џаду, а ја то нећу да чекам. Чим је прво миш претрчао, одмах удри из кубуре, јер ће доцније бити доцне.

Ово је дивна поука, тако чини турски бег, а шта чинимо ми?

Ми сваку појаву у зачетку сматрамо за неозбиљну, па најзад дочекамо да нам се од тура начини царска џада. И онда пренемо, онда вадимо кубуре, е, али што рекао бег, онда је обично доцне.

„Страдија“
22. мај 1905. године

Advertisements

Ознаке:, , , , , , , , , , , ,

About Домановић

https://domanovic.wordpress.com/about/

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: