Archive | август 2015

Циганлијско царство

Кад је друштво за измене, допуне и ревизију српске историје наишло на опозицију код „поквареног“ и „подлог“ српског народа, који је и даље продужио у својој историји да велича којекакве зликовце, разбојнике, лопове, пијанице итд., а узор карактера и врлине — Вука Бранковића — човека који је такође за легално… да презире — онда друштво одржи последњу седницу, на којој се донесе одлука:

Да презру тај „кукавички“ и „подлачки“ народ српски, код кога је „врлина“ „порок“ а „порок“ — „врлина“, и да траже себи нову отаџбину, пошто они сада према оваквом стању ствари ничега заједничког уопште немају са старом својом Отаџбином, у којој су се по несрећи родили.

На тој бурној седници пало је разних предлога. Неки су песимистичнији — били за то да им уопште и не треба нова отаџбина, него да се раселе по свету као Цигани, те да и остали народи ове планете што се Земљом зове осете благодети од њиховог присуства, као што имају већ искуства са сродним им у свему, тим узор-народом циганским.

Овај предлог узе се у претрес и поново стаде да осваја терен, али после подужег говора највиђенијег међу виђенима и најлегалнијег међу легалнима — дичног ритера легије части — једногласно пропаде.

— Куда бисмо — вели ритер легије — као да су бајаги други народи ове проклете планете бољи. Сви су народи у „кукавичлуку“ и „подлости“ слични овом досадашњем нашем народу. Сетите се само оног зликовца Бонапарте и оне крваве револуције у историји „разбојничког“ народа француског. Замислите немачког разбојника Фридриха Великог, па оног крвожедног звера — Менелика Абисинског, а шта да кажем тек за оног маторог — Кригера Бурског. Не, не, господо, ми треба да останемо доследни на становишту легалном, ми морамо остати достојни потомци легалног нам узор-претка Вука Бранковића. Слава му!

— Слава му!

— Елем, браћо, — узе реч полковник Гача виноградски, — тако је. Као што видите, има право наш дични ритер легије части. Дакле, на овој проклетој планети услед наше легалности не можемо ни Цигани постати.

— Тако је, тако је — говоре сви у један глас — не можемо ни Цигани бити.

— Знам, знам, браћо — продужава полковник — ми ипак морамо тражити неког легалног излаза. Овако нерешена наша праведна ствар не може остати. Је ли тако, браћо?

— Тако је! Тако је!

— Молим вас, браћо — прекиде ларму ђенерал Живела. — Ја сам, браћо, познати администратор и организатор, ја имам један предлог, који ће вам се на сваки начин допасти и, ако га усвојите, извући ћемо се из ове тешке и безизлазне ситуације и нашу праведну ствар, на страх врагам, решићемо најлегалније.

— Чујмо, чујмо, браћо, ђенерала Живела.

— Кад већ не можемо, браћо, ни Цигани бити, као што видите, онда да оснујемо своје засебно, легално царство.

— Живео ђенерал Живела! Тако је! Хоћемо царство! Ја, ја ћу да будем цар! — заурлаше сви у један глас.

— Стојте, браћо, не можемо сви да будемо цареви, један ће да буде легални цар, а остали легални поданици цареви.

И настаде метеж и граја и чују се испрекидане реченице које један другом добацује:

„Е онда нећемо!“ „Ја хоћу“ … „Шта ти, ала си ми за цара, пази какав си се искривио к’о гудало, ала би ти личило…“ „Лопове, зар си опет ти за цара…“ „Пази мушке бабице, хоће он сад да буде цар, е нећеш суклато…“ „Животињо, ти си крао ћебад!…“ „Не лај, мрцино!“

У овој граји царева без поданика диже се легално-уставни Светомир, па ће својим бас-баритоном рећи:

— Чекајте, браћо, нек буде цар који хоће, не мења ствар, само мора да буде легално-уставни владалац; иначе ја немам апетита да будем легални поданик.

— Ја волим да прогутам цару устав, него да будем сам цар.

— Умирите се — продужи ђенерал Живела — саслушајте ме, ја нисам још ни изнео свој предлог кад оно се сви пријавише за цара. За сада се само скромни Светомир уписа у поданике и то, како ми изгледа, због старости.

Метеж и забуна све већа и већа. Сваки поче да говори и да себе проглашава за цара, а осталима наређује да му се покоравају.

Свађа се поче све више и више заоштравати и дође до туче. Би горе него оно у песми:

Господа се тешко завадила,
Међу се се хоће да поморе,
Злаћенима да пободу ножи,
А не знају на коме је царство.

Директора ухватио један чак и за гушу, па поче да кркља самртним ропцем. Светомир узвикну:

— Ако, браћо, тако почнете, онда ћете се сви искрвити и ја онда немам коме бити поданик.

Цареви се мало омирише.

— Међутим, ствар је врло проста, браћо.

— Чујмо га! Чујмо!

— Образоваћемо царство и тражићемо да нам се легалним путем уступи Ада Циганлија за наше царство.

— Живео поданик!

— Живео поданик! — прекидоше говорника више гласова.

— Што се, браћо, цара тиче, ви ћете сви бити цареви.

— Хоћемо!                                                                                      %

— Хоћемо!

— У нашој држави за легално решење, у нашем циганлијском царству не сме ни бити као код свију других народа. Ми смо друго, ми имамо своје засебне принципе, у нас ћу бити ја сам један поданик, а ви остали сви цареви.

— Тако је, тако је! — чу се бурно одобравање царева.

— Живели моји цареви!

— Живео наш поданик!

— Само један услов, ваша величанства.

— Чујмо нашег поданика!

— Ја моја узвишена величанства, имам један услов.

— Прима се услов! — одговарају унапред цареви.

— Ја тражим да сваки од вас изда свакодневно по неколико устава, које ћу ја гутати.

— Хоћемо.

— Хоћемо! — дрекнуше цареви.

И постаде тако циганлијско царство и цареви поведоше свога новог поданика у своју царевину, пошто га на брзу руку нахранише са два-три устава.

— А шта ћемо, браћо, кад нам овај поданик, не дај боже, умре? — присети се неко уз пут.

— Наћи ћемо одма’ једног поданика одакле било под кирију! — реши ствар један од царева.

И сви одобрише.

„Нови покрет“
2. април 1906. године

Advertisements

„Самоуправи“

Мислим да је у два маха неко у Самоуправи на своју руку и на своју одговорност додирнуо Нови Покрет на врло неделикатан начин, те због тога одговарам ја лично, јер и ово што ја велим говорим у име своје.

Људи око Самоуправе, а тврдо сам убеђен да је тамо много честитих и поштених душа, треба да припазе да Самоуправа не изгледа као каква стара, да не постане хистерична тетка-Самоуправа, која ни сама не зна шта хоће, а ларма, псује и грди и кад има права и кад нема.

Покрет је од свога почетка био и искрен и отворене душе, и ако је ишта било очигледно, бар је то било јасно као дан да се у овом листу говорило са највећим поштовањем о свима ваљаним људима из старијег и млађег радикалног крила. Ја сам лично увек сам с поштовањем скидао капу пред врлином, а то ћу и убудуће радити.

Неко у јучерањој Самоуправи, а бог би га сам знао зашто, испаде и рече како је Самоуправи одвратно исто тако оно што пишу Домановићеве новине као што им је одвратно и фалсификовање историје Правдино, Виделово и Гачино.

Тај неко што је то писао и није видео, или, у шта сумњам, намерно није хтео да види да је Покретов чланак о Цветима, мањи и краћи, Самоуправа само проширила, али је смисао један и исти.

Ко је то у Н. Покрету рекао да Цветима и устанку од 1815. године треба одрећи историјску важност?

Боже сачувај, то нити велимо, нити се то овако у чланцима, на брзу руку, може рећи.

Наше колено, ми данас знамо и можемо добро знати историју стару, историју средњег века, али ја вам могу смело рећи, ми појма немамо баш о најскоријој прошлости, ми најмање од свега знамо нашу историју од устанака.

Ми историју тога времена најмање знамо, а оно што знамо, знамо окако како су нас учили у школама, знамо је онако како је власницима и њиховим подлацима требало да је знамо.

Кад би тај неки господин из Самоуправе ма и мало претурио писма и документа из тога времена, а што ја за сада не смем износити, јер ми то забрањује закон који штити Државну архиву, онда би могао бар намирисати да 1815. година није оно како су нас учили и научили школски уџбеници, а они су били такви јер другојачији нису смели бити.

Онда би тај неки господин заиста дошао до закључка да није тако лако говорити о важности или неважности 1815. године. 1815. година, ослобођење Србије и сви ти догађаји стоје под погодбама и условима, које нису зависиле једино од рата већ и од споразума књаза Милоша и Порте. Да ли је то било боље, или горе, ја за сада остављам, јер није тако лако ни пресуђивати о тако крупним и епохалним догађајима.

Нови Покрет, односно ја, да се јавим отворено, констатовао сам у чланку „Цвети“ да је то лаж што су нам толике године причали да су Цвети васкрс народних слобода.

Тога сам мишљења и сад, и био сам и бићу.

Самоуправа, чији су људи лежали по тамницама, окивани и стрељани за поштена убеђења, проналази да је сад одвратно што ми кажемо истину јасну и светлу.

Не говорим ја о ослобођењу званичне Србије, него о слободама народа.

Ако ви из Самоуправе докажете и доказујете да су Цвети васкрс народних слобода, онда сте заслужили да се над вама понови стара реакција тих старих Цвети.

Ако проучите буне и узроке буна под књазом Милошем, онда не смете ни у шали рећи да су Цвети „празник васкрса народних слобода“. А кад је реч о Милану и Александру, ваљда тек нећете чекати да вас ја ових година подсећам на ваше ланце што сте их вукли, и на тамнице у којима сте провели толике дане баш у доба кад су Обреновићи славили „празник народне слободе“.

То исто и рекли сте и мислите и ви, и онда се чудите што је овом вашем неком што је писао чланак да се без икаква разлога и повода онако обрецује.

„Нови покрет“
29. март 1906. године

Цвети

Под Обреновићима, све до пре 29. маја, данашњи дан, Цвети, прослављао се као дан народног ослобођења од турског ропства, као дан васкрса народних слобода, као опомен на 1815. годину.

Ми смо далеко од тога да одричемо важност 1815. године и да претресамо заслуге и мане Милошеве; на овом месту ми само исправљамо оно што је погрешно било.

Устанком од 1815. године био је заиста ослобођен књаз Милош и његове власти, али народ није био ослобођен. Он је, може се тачно рећи, а мора се и признати, био ослобођен Турака и турског зулума, али су се одмах ти зулуми поновили од крштених Турака, од рђавих власти Милошевих. Његове власти узеше све манире турских паша, те је због тога и бивало онако честих буна.

У меморандуму Ђакове буне народ вели књазу Милошу отприлике ово:

„Господару, или нас спасавај ових домаћих, крштених Турака, или ћемо у гору, ил’ у воду, или се морамо борити и против овога зла које нам је теже и од турског.“

Па зар су онда у то доба могле Цвети да се прослављају као васкрс народне слободе. Не, то је само био васкрс кнеза Милоша и његових рђавих власти.

А под краљем Миланом? И ту се поновило то исто.

А под Александром?

Ту тек није могло бити говора о јадном народу и још јаднијим његовим слободама.

Цвети су и тада прослављане као васкрс народне слободе, али, у суштини, то је био само лични празник насилничке, традиционалне Александрове слободе и његових верних помагача у угњетавању поштеног народа.

Тога дана, на Цвети, кад се блудница Драга шепурила на престолу српском у оделу царице Милице, када је Александар својим вернима китио груди лентама, кад су и лопови који његову тиранију помажу добијали одликовања за грађанске заслуге, тада када су они вајно радосни због васкрса народних слобода пировали пир и ковали ланце народу, шта је радио грешни народ?

Најбољи синови његови лежали су по тамницама, окованих и руку и ногу, а народ српски, та ондашња раја насилничких власти, исцеђен, оглобљен и оголео услед зулума Александрових, уздисао је тешко и горко.

Па зар је то онда била светковина народна, зар је то био васкрс народне слободе?

О да страшне и циничне ироније!

Ослобођење од крштених Турака почиње од 29. маја.

29. мај може се рачунати у празник народни откад почиње обнављање и васкрс народних слобода.

Дај боже да се и заборави на зулуме на које нас Цвети подсећају!

„Нови покрет“
26. март 1906. године

Ситне душе с крупним амбицијама

Код нас је у Србији већ утрвен пут да се по најјевтинију цену и најмањи људи прочују! То бива и у грађанству, и у војсци, и у политици, и у дипломатији, и у журналистици — то бива и у свима слојевима нашег друштва. Тим средствима, да се на вештачки начин прочују, прибегавају само ситне и мале душе; Змај је у једној својој песми те људе врло лепо и тачно окарактерисао стиховима:

Вел’ке људе слава тражи,
Мали људи за њом гину!
А и једни к’о и други,
Могу с’ дићи на висину!

Само што се у песми даље вели: Ови први лете моћно, снажно; лете по своме „хесапу“. Људи од истините вредности не траже та вештачка средства, која употребљују ситне, мизерне душе. Јер, они се дижу на висину на својим рођеним крилима, њихова их крила носе, и поколења их гледају на висини, на коју су се личном снагом попели. Ал’ шта раде мали људи? Они или се, у недостатку моћи и крила, у згодној прилици прикаче на крила моћних и снажних да се бар на тај начин попну на висине до којих не би никад допрли својим крилима и својом моћи. Или, ако то не могу, прибегавају другим средствима да се ма како чују, ма како виде — кад не могоше узлетети на висину.

Те ситне душе, које имају у себи крупне амбиције, не бирају средства; они хоће да се чују; они желе да се виде; они жуде да се истакну; они мисле да о њима треба да се говори; они траже да јавно мњење мисли о њима како су крупне и велике чињенице. У грађанству има зеленаша који целог свог века глобе и харају поштени свет, па за неколико гроша у нашем наивном јавном мњењу често купе за себе титулу — добротвора. Има људи који никад ништа у животу нису написали, али их распиње глупа и сулуда амбиција да их јавно мњење сматра за писце, и онда прибегавају тим смешним средствима, којима се таква сорта једино служи у животу, и за неки паметан чланак или низ паметних чланака у паметним новинама, које пише без потписа неки паметан човек, човек праве вредности, ударе на звона кроз све новине: „Многи пријатељи одавде, из унутрашњости и са стране, питају ме да ли сам ја писац чланка под насловом тим и тим. Ја изјављујем да иако сам досад публиковао много ствари, итд.“

И човек се потпише. Тај потпис, име и презиме што означава његову индивидуу, главни је циљ ове ситне душе. У ствари, нити га је ко питао, нити је ико у земљи и са стране сањао да он ма шта пише, нити он сам у то верује.

Али он, распет глупом амбицијом, тера даље. Па такве и сличне случајеве публикује свакодневевно. Јавно мњење се често завара таквим обманама и за многе такве донесе суд: вредан, красан и талентован човек. Такви су начини врло разнолики и чести. Дуго би било да се сви случајеви овакве врсте прибирају и објављују. Али ћемо нарочито навести случај који у последње време употребљава неки господин Павле Маринковић.

Ево, шта он чини данас:

Био је у друштву г.г. Богдана Поповића, Слободана Јовановића, Свете Јакшића и других из тога кола и са том спремом. Амибиције његове учиниле су да са тим својим старим друштвом дође у опреку и да га сви презру. Напуштен и остављен, он упаде у друго друштво; грдећи рад последњих Обреновића, притворно, успео је да уђе међу поштене демократе који су се окупили око редакције Звезде. У то исто време кад се пред њима правио искренији демократа и слободњак и од пок. Свет. Марковића, — он је одговарао на питања неких његових напредњака: шта ће он међу радикалним демократима?

— То су, забога, дрипци и фукаре, ушао сам међу њих да их експлоатишем. Експлоатисаћу ја и њихов глас, и њихова пера и њихов радикализам, јер су то дрипци. — Кад је ту насео, онда је упао у свадбени кабинет да венча Драгу за Александра. Та и то је нешто јаче него најинтересантнија американска реклама. Ту је бар успео да му се име чује! Ту је, поред срамота, гарнирао своје груди још са једним орденом, које су тадашњи режими давали чак и људима које су и судови највиши у земљи осудили као просте лопове. Драгине колевке као и његове наде поломише се. И он, распет амбицијом, морао је некуд даље. И тај човек, — некад с „аристократским погледима“ на дрипце из „Звезде“, имао је пуно жеља и наде да се помеша са сељачким гуњевима, баш с тим истим дрипцима, са том фукаром, како је он раније говорио — због које су некад — што је опет он рекао после забаве радикалске код „Коларца“ — „мазане столице живином машћу“.

Али и ту се преварио. И ту та ситна душа није умела да избере начин: како да се прочује?

Кад је и то пропало, онда он бесомучно јурне по зборовима да повампири Напредњачку странку. Али, њега, грешника, њега одбаченог од свију, њега са политичког буњишта, не хтеде ни тај вампир! Он кроз Правду удари у хистеричне грдње, пуне и гадости и одвратности, да бар тим путем обрати пажњу на себе; јавно мњење, навикнуто да се он у политици промеће као хоџа кроз покровац, насмеја се и престаде о њему говорити. Нити га ко помиње, нити више ко за њега вели ни црно ни бело, нити га ко сматра за политичара, а најмање за неку чињеницу која има утицаја на државне послове.

Али његове амбиције баш и пуцају на то да се о њему мисли као о крупној личности. И шта ради сад он, остављен од свију?

Сад је прибегао најординарнијим средствима и начинима, тек да се и његово име помене.

Као год што понеки, који никад ништа није писао и кога нико ни за шта не пита, труби кроз све новине, к’о бајаги неким многим пријатељима својим, како он није писац те и те ствари, иако је многе написао — тако и он, тек да нотира своје име кроз јавна гласила, надао дерњаву:

— Хоће да ме убију! Најмили људе!

— Неће тебе нико, драгоцености наша! Нити теби ко прети, нити је ко најмио људе, нити је твој живот опасан за данашње прилике.

Проврве он и с тим. Испуца он и те меткове. Понека наивна душа у то поверова. Већина мало проћаска и насмеја се, па умуче све.

Али Павле хоће да буде витез дана и он бира други начин. Објавио — а то му је ваљда последњи метак — како сад путује овамо-онамо, којекуда, тамо некуд, и на крају крајева, оп-цуп, па право на Цетиње.

Дакле, ту смо.

И опет говоримо о њему. Успео је, ако је то хтео. Само што ми говоримо из комендије, а он је желео да се озбиљно говори.

Он је хтео да експлоатише у корист својих надутих амбиција прилике и питања која данас третира јавно мњење.

И лепо се, ђаво, сетио.

Енглеска, некак’о питање што су га тамо они измислили, завереници, Карлсбад, Бијариц, Едвард VII и — он, Павле, витез ленте персијског шаха (откуд чак и њега ухвати!).

Али, знамо ми све тачно шта је он и куда ће. Вероватно да ће бити и на Цетињу. Попиће које пиво, к’о човек, у локанди. Поразговараће с неким беспосленим Црногорцем, који већ зева из дуга времена. Попиће с Константиновићем чај, па — уз друм, ружо, низ друм, перунико.

И кад се после тога пута врати у земљу, видеће да му је и последњи метак био турфа, јер се ми од те његове страшне мисије — како је он схвата — искидасмо од смеха!

Уосталом, ми му одајемо хвалу што је прилично оригиналан у измишљању реклама, па је чак створио и школу те врсте.

Милан Новаковић почео је да узима његове готове шаблоне, па се и он раздро кроз новине — да ли од страха или од јунаштва, не зна се — тек он виче:

— Хоће да ме убију! Сметам им! Али ја сам сила, не гинем лако!

Господе боже, докле људе амбиција не тера! Ми потпуно верујемо да г. Новаковић може једног дана написати и овак’о писмо:

„Берлинском Музеју,

„Ваш захтев не могу испунити. Мој цилиндер не мислим продавати иако ми нудите милион марака само да бисте га имали поред Бонапартиног тророгог шешира. Ја држим да ћете после мога успеха нудити и трогубу цену, али имајте на уму, мени је моја Отаџбина преча од свега.“

„Нови покрет“
26. марта 1906. године

„Из земље чуда и изненађења” – Успомене једног Eнглеза посвећене „легалном решењу” (4/4)

(Претходни део)

Председник њиховог збора прекиде нам реч:

— Јесмо ли, браћо, вољни да и даље дискутујемо о овоме питању? Пријавило се још пет говорника. Хоћемо ли саслушати и те наше другове, или ћемо прећи на решавање тога питања. Ја држим да сам ја довољно рекао о свему што сам требао рећи, а на вама је да овој ствари решите.

— Да се говори још!

— Нисмо довољно обавештени!

— Обавештени смо!

— Да се пређе на гласање!

Такви гласови заглушише разговор мој и тумачев. Настаде једна тишма, доказивање, објашњавање, узајамна потмула, међусобна грдња и псовка, како сам то по њиховим покретима могао протумачити. Упозорио сам чак и тумача да строго то мотри, па и он је, иако је Србин, једва могао извадити неколико реченица.

Између осталих ово ми је свега превео:

— Ти си крив.

— Ти си животиња.

— А, извлачиш се?

— А ти се као не извлачиш? Море да су они паметнији него што су…

— Који они?

— Па они што нису с нама. Треба да узму…

— Па сви су с нама!

— Животињо, како сви с нама кад видиш да нас нико у овој земљи не сматра за људе.

— Па ти ћеш да поправиш?

— Није него ћеш ти.

— Ти си љуљао и колевке.

— Чије колевке? Наше друштво, као што знаш, у својим правилима избацило је реч: колевка. Како смеш да помињеш реч колевка?

— Што, мустро, па и ти си ми за неко легално решавање, а крао си…

— Доста! — дрекну један промукао глас да прекине свађу која је отпочела на све стране.

Свађа која је била отпочела на све стране међу овом дружином „за законито решење“ утиша се. Ларма и препирка која је у групицама од двоје-троје вођена, умири се да чује свога првака.

— Браћо, престаните са прекорима један другоме, све грехове своје да заборавимо. Ми имамо много важније задатке пред собом, ми имамо да решимо питања замашна, да изведемо народ из заблуде.

— Овај мени, кад беја капетан код нас, диже крмачу. Џиб-џабе створи ми кривицу, па отуд, одовуд, диже чова крмачу, а ја једем пасуљ.

— Остави сад крмачу, на питању је решење историје.

— Легално решење! — виче један.

— А долази ли, молићу, и моја крмача у то наше „легално решење?“ — пита престрављено један из некакве, како ми рече тумач, сељачке слоге.

— Енглеска, будало једна! — дрекну нечији глас.

— А крмача? — пита онај кукавац.

— Ко те сад пита за крмачу? Преча је Отаџбина од тваје крмаче! — опет му неко из гомиле добаци љутито.

— Ми тражимо, као што видиш, „легално решење!“ — јави се један из буџака са цилиндером на глави, фраком, потурама чакширама од чохе и ужичким опанцима.

— Па зар никако да не тражимо моју крмачу? — љутито овај одврати.

— Ама, остави се сад крмаче кад је и Американац већ овде. Ваљда је важнији Американац од крмаче. Ми Енглеску и Американца, а ти се као будала укопистио с твојом крмачом.

VIII

„Крмача, Енглеска, Американац“! Кад сам све то ја као Енглез чуо, дође ми и тешко и смешно.

— Па шта хоће на крају крајева ови људи, што у ове њихове чудне ствари уплећу и Енглеску? — упитам тумача чисто љутито.

— Е, што, зато што овде у земљи сем ове гомилице немају никога, и онда, хтели-не хтели, морају измишљати другу неку земљу! — одговори ми тумач.

— Па зар код толиких земаља изабраше нас Енглезе, откуда то? — упитам опет тумача. а чисто готов на свађу.

— Па појмљиво је, господине! Наш народ зна Швабу и Турчина, а за Енглезе ретко кад и чује. Ви сте далеко, много далеко, па зато вас, Енглезе и употребљавају ови овде.

— Па ви кажете они претресају историју свога народа и све своје јунаке оглашавају и за издајнике отаџбине и за зликовце последњег реда. Па зар сад измислише нас Енглезе да потпомажемо такво њихово мишљење? Ко је тако што глупо и лудо могао измислити?

— Они — одговори ми тумач — не могу са суседним земљама, јер се зна шта оне и желе и хоће, а тамо код вас у Енглеској имају и једну своју врачару…

— Како се зове та врачара, кажите ми име те бајалице! — запитам љутито.

— То није жена! — рече ми тумач.

— Па кажете врачара?

— Јесте врачара, јесте бајалица, али то је човек, то није жена! — одговори тумач.

— О, Гослоде боже, па шта се ове земље тиче шта та њина врачара ради по Енглеској, шта се ове питоме и плодне земље, шта се овог ваљаног народа тиче шта код нас по Енглеској баје нека бајалица, шта говори једна мушка врачара?

За време тог мог разговора са тумачем свађа и граја те гомиле људи била је све већа и већа.

— Да се реши! — надмаши један висок глас остале гласове.

— Да говоримо и о другим зликовцима као што је Војислав, па тек онда да донесемо одлуку за све одједном — предложи један старац ’рапава гласа.

— Не можемо тако, већ морамо, да би ствар била тачнија, претресати једну по једну личност, једну по једну особу, па да о свакој донесемо свој суд, своје законито и легално решење. Ми, браћо, не можемо овако важне ствари кршити преко колена, ми морамо добро отварати очи да у брзини не пропустимо ни једнога зликовца из историје коме наш луди народ, необавештен, одаје још славу и хвалу. Ја предлажем да прво свршимо са Војиславом, да прво пресудимо њему за злочинство и свирепо убијање Грка, па тек онда да пођемо даље.

После дуже препирке решише:

  • Да се Стеван Војислав — који је онако кукавички, ноћу, у глуво доба, напао у кланцу непријатеље своје Отаџбрше и измрцварио их и потукао на онако један нечувени варварски начин, — прокуне и анатемише.
  • Да се његово срамно и разбојничко име избрише из Историје Српског Народа, да својом ниском, разбојничком и убилачком особом не скрнави светла и велика историјска имена заслужних Синова Отаџбине, као што је, на пример, један Вук Бранковић.
  • Да се тачно разбере и распита да ли има потомака Стеван Војислав, и ако их буде било, да се сви даду под суд, јер не треба од зла рода да има порода.
  • Да се исто тако поступи и са осталима који су помогли, као саучесници, Војиславу у том крвавом злочину.

Збор прими ово легално решење и објави други састанак за сутра. После збора неке коморџије дотераше на колима нешто мрса и потребан број тајина.

По целом збору разлеже се урлик огладнелих чланова друштва за легална решења свију историјских питања. Коморџије, које врло слабо говоре српски, узвикнуше:

— Сат пуде ви нарањено!

И после тога узеше бацати нека кокала и комаде хлеба.

Халапљиво нагрну збор и настаде гужва и гушање ко ће бољи комад докопати.

— Полако, фи много гладне, свака че још боље тобије, кад фи тобра слуша.

Одоше коморџије. Збор се поче разилазити. Понеки остадоше да ту и проспавају и да дочекају нову своју скупштину заказану за сутрашњи дан.

„Из земље чуда и изненађења” – Успомене једног Eнглеза посвећене „легалном решењу” (3/4)

(Претходни део)

V

Кад се та гомила народа накукала, кад се довољно нарицаљке изнарицале, кад су се по програму довољно наударали главама о земљу, онда су већ као крају тог првог дела приступали давању поскурица.

И ту је тек била смешна мешавина. Сакате и слепе бабе, бивши полицајци и шпијуни, кљасти и богаљасти, пропали умно и физички, све се то тискало и гурало около да прими сваки своју поскурицу, па да сваки по њиховом тражењу, пошто то поједе у покој душе Александрове и Драгине, и даље нариче кроз Србију:

— Јаој, Сашо, и куку, Драга!

Испунили су до краја свој обред, ту прву тачку свога редовног програма, и тада устаде један млад човек, али већ по самом изгледу пропао морално и физички, и он отвори збор.

Видео сам и чуо како нешто ватрено говори, доказује и ногама и рукама, цичи страшно да уши заглуну доказујући збору неку ствар, па ме то јако заинтересова и стадох да до краја посматрам овај скуп људи. Одмах сам упитао тумача:

— Ко су ови људи!

— Засад ни ја не знам — одговорио ми је у почетку — али ћемо у току њихова рада и то дознати.

Одмах после говора тог једног пресуканог младог човека, тумач ми преведе све шта је тај казао и преводио ми је и све остало шта други на том збору веле.

Пре него што ми је превео говоре, каза ми одмах тумач и циљ ових интересантних појава.

— Знате шта ови раде? — упита ме.

— Не.

— Можете ли отприлике погодити?

— Како ћу да погодим, сигурно је то нека очајна, грешна, верска каста, па се моли Богу ради очишћења душа својих.

— Е то никако није! — рече ми тумач. — Ви сте добијали извештаје о многим чудима у Србији, али како видим о овима новим чудима нису могли сањати чак ни сами Срби, а они су бар навикли на чуда каква цео свет није видео. Можете ви као Енглез да се сећате читаву вечност, па се никада не бисте досетили овоме шта ови људи овде раде.

Дође ми у једно време воља да се одам на тај нови шпорт да сад нагађам целога века шта хоће та интересантна гомила људи, али ми то мој тумач не даде. Он је, кад му саопштих ту своју одлуку, клекао на колена и молио ме плачући да то не чиним, и рече:

— Узалуд је све то, добротворе мој. Пре ће изумрети и стото колено ваше него што ћете погодити шта ови људи овде чине.

Мене то све баци у ону праву енглеску нервозу и дрекнух:

— Па говори шта хоће ови људи и ко су они?

— Тхе, ко су? На то питање, милостиви господине, врло је тешко одговорити ко су ови људи. Зар не видите како су прерушени, како су се маскирали као да су на маскенбалу. Прерушио се ту сељак у господина, бивши генерали у општинске бирове, професори универзитета у фамулузе најзабаченије сељачке школе у којој фамулузи и не примају плату, јер је председник општине узима за себе. Видели сте их и по томе, а видели сте и шта све чине и на који начин отварају збор. Да сте запазили њихове физиономије, ви бисте били начисто с тим да је тешко, врло тешко рећи ко су ти људи. Ја држим да и они сами нису начисто са собом, да и они сами не знају ни ко су ни шта су, ни шта управо желе и траже. Изгледа да је ово неко одељење болнице за умно оболеле личности. Колико ја сада чујем из говора овога пресуканог младог господина, ови се овде искупили да целу историју свога народа поправе. Они су се чак, као што чујем, организовали и као друштво и зову се друштво за „легално и законито решење свију погрешно решених питања у историји народа“.

И онда ми преведе говор којим је после првог дела церемоније отпочео први збор:

VI

— Браћо — зацвиле говорник — пошто смо се и до сада држали строго законитог и легалног пута за решавање свију наших историјских питања, то ћемо и даље остати на томе гледишту. Српски народ је, браћо, у грдној заблуди, тај народ српски учинио је чуда и покоре са својим појмовима и нас овакве људе обрукао пред цивилизованом Европом.

— Доле са српским народом који нас срамоти! — захорише се гласови те шарене, смешне гомилице.

— Сад је на реду — продужи говорник — да претресемо питање о жупану Стевану Војиславу… Сулуда српска историја, која трује младеж и подрива темељ српској држави, вели како је он пун патриотског поноса са малом својом војском потукао велику грчку силу у кланцу код Бара.

Ето, браћо, шта вели историја. Ето кога народ српски слави и велича… Донекле, бићу непристрасан. Мора се признати, да је Војислав потукао непријатеља и да је ослободио своју земљу једне безбожне тираније. То бисмо му морали признати, али да је то учинио легалним, законитим путем. За нас је овде главно да се запитамо за начин на који је то учињено, начине, господо, имамо да видимо.

— Да чујемо, да чујемо? — прекиде га гомила.

— То Војислављево дело, браћо, по моме мишљењу, по мишљењу свих поштених људи и целе цивилизоване Европе наноси срамоту целом Српству.

Ево како је Војислав извео то своје, како они веле патриотско дело. Кукавички у теснацу, у најглувље доба ноћи, изненада из заседе напао је с висине на сироте Грке, који су, не слутећи никакво зло, мислећи само о добру својих робова (Срба) спавали дубоким блаженим сном. Јадни Михаило Драчки зар се могао надати таквом мучном нападу, његових, доскора верних поданика. А онај крволок Војислав, са својом пакленом дружином није својим на спавању препаднутим жртвама дао ни толико времена да се освесте, већ их је без одбране све потукао, измрцварио, камењем засипао, без милосрђа гонио, док их није све сатро. И то ругло од човека, место да се стиди тог свог поступка, остаје и даље да влада; место да се жртвује за Отаџбину те да иде на суд да би спасао углед земље, он прокламује независност и слободу. Цео образовани свет (на првом месту Грчка) згрозио се тог дивљачког поступка. А бедни народ српски место да „љокне“ Војислава и све његове „ноћне“ јунаке од себе, он их, или преварен или покварен као и они сами што су, хвали и уздиже, њихово дело назива славним, па ето и у историји спомиње. Али, верујте, неће више дуго. Дванаести час већ куца поквареном српском народу.

— Проклетство таквим мучким убицама, гром и пакао крволоку Војиславу који је убио углед Србије! Доле са поквареним српским народом, који одобрава то срамно и одвратно дело! — захори се вика и дрека оне гомиле.

— Ето, браћо, какве људе српски народ назива спасиоцима својим, а да је било поштења, правога суда и пута, и да је и онда по срећи постојало једно овакво пробрано „друштво за законито и легално решење“, куд би данас Србији крај био.

Војислава и све оне који су те ноћи (а не дању) мучки, издајнички извршили тај нечувени злочин, народ српски да је имао свести послао би на губилиште и тиме опрао са свога образа ту грдну љагу и срамоту, а све оне добре и ваљане синове српске, који не беху нити посредно, нити непосредно умешани у ту заверу против Михаилa Драчког и његове војске, наградио, одликовао као људе од поноса, части и достојанства, као људе чије одело или војводска униформа није умрљана праведном крвљу Михаиловом. Ето, браћо, да је тако српски народ радио, данас би Србији срећа цветала. Али тај бедни српски народ у глупости својој и не зна да сви други више воде рачуна о добру његовом него он сам. Више му од њега самог мисле добра и у Бечу и у Лондону, а то каже и сам наш велики пророк Чеда.

— Слава пророку великом! Један је Бог, а на земљи један пророк Чеда! — запева гомила неку њихову црквену песму.

— Али, — настави говорник — ако је српски народ у то доба и био такав, прашта му се унеколико, јер не беше никога да га поучи, али данас, ако српски народ не буде слушао мудре савете наше, онда нека не криви нас што ћемо помоћу великих сила успети да га достојно казнимо, јер дванаести час већ куца.

VII

— А какав то дванаести час куца? — запитам тумача.

— Ко зна шта њима куца; њима, како ми изгледа, пре куца..

— Е сад знам, њима дакле у главама откуцава дванаести час! — рекох и тумач ми климањем главе у знак потврђивања одобри. — А ко је тај кога осуђују? Знате ли ви као Србин да ми о томе шта тачније кажете? Изгледа ми да је то нека крупна историјска личност, па ипак не могу у то да верујем; као да ови људи симулирају. Све ми изгледа обмана. Ако је оно историјска личност, онда не разумем, јер видим по свему што сте ми протумачили говор тога неког што тамо говори да је тај баш кога он осуђује врло важна личност и за народ и за понос народни. Или можда ова гомила која се овде окупила нису Срби.

— Тхе, — рече мој тумач — то су били Срби, али више нису Срби.

— Па које су сада нације?

— То и они не знају.

(Даље)

„Из земље чуда и изненађења” – Успомене једног Eнглеза посвећене „легалном решењу” (2/4)

(Претходни део)

Наједанпут јавише ми нешто што није изненађење, што се могло и очекивати после толиких чуда и изненађења, као нешто што нити је чудо ни изненађење. Ево депеше:

„Београд. 29, маја 1903.

„Краљ и краљица су данас погинули.“

Па баш и то што се десило у земљи чуда, овако нешто природно, за мене је било ипак чудо, и земља Србија поче ме још више интересовати.

И са напрегнутом пажњом очекивах даља изненађења. Заплет и нова чуда тек почињу, мислио сам, али узалуд.

Добих извешћа да је изабран краљ, да је поредак у земљи нормалан и правилан, као и у свакој другој земљи, и у исто време пита ме главни извештач хоће ли се враћати.

Оставим га још више од године. Као велим, за сваки случај.

Чекам и чекам каквог чуда из те земље плодне разним чудима, али на моју горку жалост не добих ништа.

Може се мислити како је мени било. Тако диван и редак шпорт у коме сам мислио провести век, па ми се то све поквари.

Нисам могао одолети срцу, мислећи да ме извештач, поткупљен од ког мог такмаца у истом шпорту, просто — напросто вара, те се решим да сам одем у земљу Србију, па то и учиним.

III

Енглез детаљно прича о свему шта му је пало у очи, чим је још с воза сишао па даље кроз Србију. Нарочито опширно и до ситница описује Београд. Чудновато да му је пало у очи да је Београд препун прашине, да је нерегулисан, да се једнако раскопава, да је вазда беспослена женска света на улици са раскошном тоалетом, да су заводи препуни меница које се рђаво отплаћују, или још обичније иду на протест, а судски извршитељи јуре мужеве баш у исто доба кад се жене онако грофовски шетају улицама, а на њима шушти чиста свила.

Све то ми Срби богзна да бисмо и приметили да нам Енглез није на то указао прстом. Кад је ветар, а тога је у Београду често, ми тек тад опажамо да су нам уста пуна прашине.

Ово напоменусмо само тек да би било што тачније изведено све оно што Енглез пише, али би много изнело да све то доносимо у преводу. Уосталом место у путопису које о овоме говори и не тиче се главне ствари због које је Енглез дошао и онога због чега смо се ми и подухватили да превод његових бележака преведемо и штампамо у овом листу.

Ево даље тачна превода:

„Већ је три дана како сам у овом хотелу у престоници те земље што је зову Србија; очекујем с нестрпљењем сваког тренутка шта ће се ново десити, запиткујем сваки час свога ранијег извештача, а сада тумача, али узаман.

Нити паде влада, нити се обали Устав, нити се за тако дуго време (јер ја сам према извештајима навикао на свакодневна многа чуда у Србији) прогласи преки суд ни опсадно стање, нити пронађоше кога велеиздајника, нити приметих да долазе депутације. Ничега. Све мирно, све тече обичним током, једним словом обична земља са сталном досадом као и свака друга земља.

Шетам тако па често наврљам на пијац и видим како се у једну гомилу збило много људи у разноврсном оделу. Држе неке громке говоре, појединци остали живо учествују примедбама, бурна дебата се развија, долази до читавог заплета, учини ми се да ће доћи до крви, одједном се два најватренија говорника руковаше, остали нададоше силну грају кад се они после тога одмакоше један од другог, и узеше једни једног други другога, па их стадоше вући да се састану. Они одржаше још по један кратак, буран говор, и опет се руковаше. Сад тек настаде силна граја и они се пољубише. Настаде смех, клицање и весеље и сви се кретоше првој ме’ани.

— А, дакле, то је неки буран политички збор — мислио сам — мора бити да се опет десило какво изненађење, какво чудо, од оних ранијих чуда о којима добијах онако дивне, занимљиве извештаје, па сав срећан што могу и даље продужити свој шпорт, запитам тумача:

— Је ли ово изненађење?

— Које?

— Овај збор политички што је држан овде.

Тумач се на моје велико утпропашћење насмеја слатко и рече:

— А, ово. Та то није збор политички, то је обична ствар. Пазаре људи.

— А она два ватрена говорника?

— Оно су једно купац, а друго продавац. Била је ствар пазара једног назимета. Они други што се окупили да то личи на политички збор, агитују да се пазар сврши како-тако, па да после пију алвалук.

Још сам се неколико пута преварио због таквих ствари, али ми тумач одмах објасни у чему је ствар; али чуда, правог оног ранијег чуда и изненађења нигде.

Почеках још неколико дана, па опет ничега новог. Кренем се на пут по унутрашњости Србије, решим се да обиђем сваки кутак да бар пронађем једно једино чудо од оних чуда раније врсте за која сам слушао, али ни то не помаже.

Скрушена срца, очајан, готов на самоубиство, вратим се с тога пута и одлучим се да се на граници земље Србије на обали Дунава или Саве убијем, остављајући ову мотивацију:

„Ја сам Енглез који је од пре неколико година почео прикупљати чуда и изненађења земље Србије. То ми је био и једини циљ живота. На жалост, сада сам с болом у души увидео да тога више нема у Србији и ја се убијам овде на обали где се Дунав и Сава састају да бар то буде чудо, јер се убијам што у земљи нема више чуда.“

Таман сам пошао да ту намеру извршим кад приметим ту на обали једну гомилу људи чудновата изгледа.

Чим сам их видео, сетио сам се псалма:

На рјеках вавилонских
Там сједохом и плакахом![1]

IV

Гледам ја као Енглез ту гомилу људи која се, како би то псалми рекли, окупила на „рјеках српских“.

Многа сам чуда виђао као Енглез, многе сам извештаје у којима је све веће чудо једно од другога добијао из Србије, али оваку врсту људи нисам видео. Они више и не личе на људе, они су по свему, како би рекао Горки, бивши људи, јер их не познаје, а ми бисмо их могли назвати само људи у покушају или „понесени па упуштени“.

— Које је ово племе и шта овде раде? — питам тумача.

— Не зна се, још не одају шта су и ко су, али их зову „народ понесених па упуштених“.

И заиста, иако сам Енглез, видео сам интересантан сој људи, какве никада у своме веку нисам ни чуо, ни видео, нити снио.

Ту су неки старци беле косе а офарбаних бркова, неки бивши пуковници, који су место сабље припасали радикалску бритвицу, место чизама обукли опанке, са капе официрске скинули кокарде, са шињела официрског скинули еполете и дугмиће, а место мундира обукли сељачке гуње. Ту су и неки од професора највишег просветног завода у земљи, они се обукли у масне кожухе, па иако су жалосни и поцепани овако ради нове моде, под тад кожусима крију тапије од кућа и акције које су зарадили пишући као научници чланке како се кува паприкаш по моди старога режима. Ту су и такозвани људи из народа, који опет имају контра униформу својих вођа; ти људи из народа носе неке старе позеленеле и исцепане жакете који су им или тесни, или широки. Они су се додуше родили у вароши, занимали се шпијунажом и од тога се лебом хранили у ранија времена, али сад им је време да и без народног сељачког костима представљају драги народ.

Ту су и неки што је на њима госпоцко одело, а на глави цилиндери. На њима су елегантни фракови, али за пасом им сељачке свирале, а на ногама сукнени дизлуци. Ту је и понеки поп, само што место бројаница и место крста о врату носи или бритвицу или таблицу металну на којој су уписане речи: „Ред и закон“, или „легално решење“.

Кроз ту чудну гомилу врзма се и неколико баба.

Стојим и гледам са чуђењем шта ће све да ради ово чудо од гомиле.

Наједанпут проговори један од млађих.

— Браћо, да га поменемо и овом приликом, на исти начин како отварамо све наше зборове за ово наше „легално решење“ свију могућих питања у историји овог нашег сулудног народа.

Настаде тајац.

Побацаше сви капе с глава, посуше главе пепелом, превртоше на себи гуње и капуте у знак предубоке жалости, повадише из џепова воштане свеће, попалише их и забодоше у земљу, па се потом почеше смирено крстити пред сликом бившег краља Александра и краљице. Крстећи се, шапућући, клече и бију челом у земљу, све то у почетку ћутке док један који, како изгледа, ранжира целу ову представу не даде знак онима бабама, које су дотле, спремајући се за своју улогу, мазале очи пљувачком да на тај начин представе сузе.

И бабе одмах отпочеше своју улогу и ударише у лелек и кукњаву, као извеџбане нарицаљке:

Куда си нам улећео,
Дични Сашо?
Од дивнога јата твога
Буџаклијског? …
Зар не знаде поштен народ,
Бог га клео,
Што те вјером упропасти
Невјерника!?
Да уз народ седијаше,
Мудра главо,
Добар краљ му шћаше бити,
Кукуј нама!
Ко ће устав сад да гази,
Дични краљу,
Ко с блудницом да се венча,
Тешко нама!?
Коме ћемо сад колевке,
Јаој Драга?!
Ко ли ће нас у злу бранит’
Мили Сашо?

Таман то нарицање почеше бабе углас, а она се гомила узе крстити, лупати челом о земљу и ридати на обалама реке Саве и Дунава, као оно „на рјеках вавилонских“, а сви изгласа помажу у кукњави:

— И кукуј, Сашо, и јаој, Драга!

— И кукуууууууу! — продра се један матори као магарац и сви се почеше бусати песницама у груди.

(Даље)

[1] Уводни стих 137. псалма цара Давида, који представља песму јеврејских изгнаника након вавилонског освајања Израиља 607. године пре Христа. У Даничићевом преводу гласи: „На водама вавилонским сјеђасмо и плакасмо“.