„Из земље чуда и изненађења” – Успомене једног Eнглеза посвећене „легалном решењу” (2/4)

(Претходни део)

Наједанпут јавише ми нешто што није изненађење, што се могло и очекивати после толиких чуда и изненађења, као нешто што нити је чудо ни изненађење. Ево депеше:

„Београд. 29, маја 1903.

„Краљ и краљица су данас погинули.“

Па баш и то што се десило у земљи чуда, овако нешто природно, за мене је било ипак чудо, и земља Србија поче ме још више интересовати.

И са напрегнутом пажњом очекивах даља изненађења. Заплет и нова чуда тек почињу, мислио сам, али узалуд.

Добих извешћа да је изабран краљ, да је поредак у земљи нормалан и правилан, као и у свакој другој земљи, и у исто време пита ме главни извештач хоће ли се враћати.

Оставим га још више од године. Као велим, за сваки случај.

Чекам и чекам каквог чуда из те земље плодне разним чудима, али на моју горку жалост не добих ништа.

Може се мислити како је мени било. Тако диван и редак шпорт у коме сам мислио провести век, па ми се то све поквари.

Нисам могао одолети срцу, мислећи да ме извештач, поткупљен од ког мог такмаца у истом шпорту, просто — напросто вара, те се решим да сам одем у земљу Србију, па то и учиним.

III

Енглез детаљно прича о свему шта му је пало у очи, чим је још с воза сишао па даље кроз Србију. Нарочито опширно и до ситница описује Београд. Чудновато да му је пало у очи да је Београд препун прашине, да је нерегулисан, да се једнако раскопава, да је вазда беспослена женска света на улици са раскошном тоалетом, да су заводи препуни меница које се рђаво отплаћују, или још обичније иду на протест, а судски извршитељи јуре мужеве баш у исто доба кад се жене онако грофовски шетају улицама, а на њима шушти чиста свила.

Све то ми Срби богзна да бисмо и приметили да нам Енглез није на то указао прстом. Кад је ветар, а тога је у Београду често, ми тек тад опажамо да су нам уста пуна прашине.

Ово напоменусмо само тек да би било што тачније изведено све оно што Енглез пише, али би много изнело да све то доносимо у преводу. Уосталом место у путопису које о овоме говори и не тиче се главне ствари због које је Енглез дошао и онога због чега смо се ми и подухватили да превод његових бележака преведемо и штампамо у овом листу.

Ево даље тачна превода:

„Већ је три дана како сам у овом хотелу у престоници те земље што је зову Србија; очекујем с нестрпљењем сваког тренутка шта ће се ново десити, запиткујем сваки час свога ранијег извештача, а сада тумача, али узаман.

Нити паде влада, нити се обали Устав, нити се за тако дуго време (јер ја сам према извештајима навикао на свакодневна многа чуда у Србији) прогласи преки суд ни опсадно стање, нити пронађоше кога велеиздајника, нити приметих да долазе депутације. Ничега. Све мирно, све тече обичним током, једним словом обична земља са сталном досадом као и свака друга земља.

Шетам тако па често наврљам на пијац и видим како се у једну гомилу збило много људи у разноврсном оделу. Држе неке громке говоре, појединци остали живо учествују примедбама, бурна дебата се развија, долази до читавог заплета, учини ми се да ће доћи до крви, одједном се два најватренија говорника руковаше, остали нададоше силну грају кад се они после тога одмакоше један од другог, и узеше једни једног други другога, па их стадоше вући да се састану. Они одржаше још по један кратак, буран говор, и опет се руковаше. Сад тек настаде силна граја и они се пољубише. Настаде смех, клицање и весеље и сви се кретоше првој ме’ани.

— А, дакле, то је неки буран политички збор — мислио сам — мора бити да се опет десило какво изненађење, какво чудо, од оних ранијих чуда о којима добијах онако дивне, занимљиве извештаје, па сав срећан што могу и даље продужити свој шпорт, запитам тумача:

— Је ли ово изненађење?

— Које?

— Овај збор политички што је држан овде.

Тумач се на моје велико утпропашћење насмеја слатко и рече:

— А, ово. Та то није збор политички, то је обична ствар. Пазаре људи.

— А она два ватрена говорника?

— Оно су једно купац, а друго продавац. Била је ствар пазара једног назимета. Они други што се окупили да то личи на политички збор, агитују да се пазар сврши како-тако, па да после пију алвалук.

Још сам се неколико пута преварио због таквих ствари, али ми тумач одмах објасни у чему је ствар; али чуда, правог оног ранијег чуда и изненађења нигде.

Почеках још неколико дана, па опет ничега новог. Кренем се на пут по унутрашњости Србије, решим се да обиђем сваки кутак да бар пронађем једно једино чудо од оних чуда раније врсте за која сам слушао, али ни то не помаже.

Скрушена срца, очајан, готов на самоубиство, вратим се с тога пута и одлучим се да се на граници земље Србије на обали Дунава или Саве убијем, остављајући ову мотивацију:

„Ја сам Енглез који је од пре неколико година почео прикупљати чуда и изненађења земље Србије. То ми је био и једини циљ живота. На жалост, сада сам с болом у души увидео да тога више нема у Србији и ја се убијам овде на обали где се Дунав и Сава састају да бар то буде чудо, јер се убијам што у земљи нема више чуда.“

Таман сам пошао да ту намеру извршим кад приметим ту на обали једну гомилу људи чудновата изгледа.

Чим сам их видео, сетио сам се псалма:

На рјеках вавилонских
Там сједохом и плакахом![1]

IV

Гледам ја као Енглез ту гомилу људи која се, како би то псалми рекли, окупила на „рјеках српских“.

Многа сам чуда виђао као Енглез, многе сам извештаје у којима је све веће чудо једно од другога добијао из Србије, али оваку врсту људи нисам видео. Они више и не личе на људе, они су по свему, како би рекао Горки, бивши људи, јер их не познаје, а ми бисмо их могли назвати само људи у покушају или „понесени па упуштени“.

— Које је ово племе и шта овде раде? — питам тумача.

— Не зна се, још не одају шта су и ко су, али их зову „народ понесених па упуштених“.

И заиста, иако сам Енглез, видео сам интересантан сој људи, какве никада у своме веку нисам ни чуо, ни видео, нити снио.

Ту су неки старци беле косе а офарбаних бркова, неки бивши пуковници, који су место сабље припасали радикалску бритвицу, место чизама обукли опанке, са капе официрске скинули кокарде, са шињела официрског скинули еполете и дугмиће, а место мундира обукли сељачке гуње. Ту су и неки од професора највишег просветног завода у земљи, они се обукли у масне кожухе, па иако су жалосни и поцепани овако ради нове моде, под тад кожусима крију тапије од кућа и акције које су зарадили пишући као научници чланке како се кува паприкаш по моди старога режима. Ту су и такозвани људи из народа, који опет имају контра униформу својих вођа; ти људи из народа носе неке старе позеленеле и исцепане жакете који су им или тесни, или широки. Они су се додуше родили у вароши, занимали се шпијунажом и од тога се лебом хранили у ранија времена, али сад им је време да и без народног сељачког костима представљају драги народ.

Ту су и неки што је на њима госпоцко одело, а на глави цилиндери. На њима су елегантни фракови, али за пасом им сељачке свирале, а на ногама сукнени дизлуци. Ту је и понеки поп, само што место бројаница и место крста о врату носи или бритвицу или таблицу металну на којој су уписане речи: „Ред и закон“, или „легално решење“.

Кроз ту чудну гомилу врзма се и неколико баба.

Стојим и гледам са чуђењем шта ће све да ради ово чудо од гомиле.

Наједанпут проговори један од млађих.

— Браћо, да га поменемо и овом приликом, на исти начин како отварамо све наше зборове за ово наше „легално решење“ свију могућих питања у историји овог нашег сулудног народа.

Настаде тајац.

Побацаше сви капе с глава, посуше главе пепелом, превртоше на себи гуње и капуте у знак предубоке жалости, повадише из џепова воштане свеће, попалише их и забодоше у земљу, па се потом почеше смирено крстити пред сликом бившег краља Александра и краљице. Крстећи се, шапућући, клече и бију челом у земљу, све то у почетку ћутке док један који, како изгледа, ранжира целу ову представу не даде знак онима бабама, које су дотле, спремајући се за своју улогу, мазале очи пљувачком да на тај начин представе сузе.

И бабе одмах отпочеше своју улогу и ударише у лелек и кукњаву, као извеџбане нарицаљке:

Куда си нам улећео,
Дични Сашо?
Од дивнога јата твога
Буџаклијског? …
Зар не знаде поштен народ,
Бог га клео,
Што те вјером упропасти
Невјерника!?
Да уз народ седијаше,
Мудра главо,
Добар краљ му шћаше бити,
Кукуј нама!
Ко ће устав сад да гази,
Дични краљу,
Ко с блудницом да се венча,
Тешко нама!?
Коме ћемо сад колевке,
Јаој Драга?!
Ко ли ће нас у злу бранит’
Мили Сашо?

Таман то нарицање почеше бабе углас, а она се гомила узе крстити, лупати челом о земљу и ридати на обалама реке Саве и Дунава, као оно „на рјеках вавилонских“, а сви изгласа помажу у кукњави:

— И кукуј, Сашо, и јаој, Драга!

— И кукуууууууу! — продра се један матори као магарац и сви се почеше бусати песницама у груди.

(Даље)

[1] Уводни стих 137. псалма цара Давида, који представља песму јеврејских изгнаника након вавилонског освајања Израиља 607. године пре Христа. У Даничићевом преводу гласи: „На водама вавилонским сјеђасмо и плакасмо“.

Advertisements

Ознаке:, , , , , , , , , , ,

About Домановић

https://domanovic.wordpress.com/about/

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: