„Из земље чуда и изненађења” – Успомене једног Eнглеза посвећене „легалном решењу” (3/4)

(Претходни део)

V

Кад се та гомила народа накукала, кад се довољно нарицаљке изнарицале, кад су се по програму довољно наударали главама о земљу, онда су већ као крају тог првог дела приступали давању поскурица.

И ту је тек била смешна мешавина. Сакате и слепе бабе, бивши полицајци и шпијуни, кљасти и богаљасти, пропали умно и физички, све се то тискало и гурало около да прими сваки своју поскурицу, па да сваки по њиховом тражењу, пошто то поједе у покој душе Александрове и Драгине, и даље нариче кроз Србију:

— Јаој, Сашо, и куку, Драга!

Испунили су до краја свој обред, ту прву тачку свога редовног програма, и тада устаде један млад човек, али већ по самом изгледу пропао морално и физички, и он отвори збор.

Видео сам и чуо како нешто ватрено говори, доказује и ногама и рукама, цичи страшно да уши заглуну доказујући збору неку ствар, па ме то јако заинтересова и стадох да до краја посматрам овај скуп људи. Одмах сам упитао тумача:

— Ко су ови људи!

— Засад ни ја не знам — одговорио ми је у почетку — али ћемо у току њихова рада и то дознати.

Одмах после говора тог једног пресуканог младог човека, тумач ми преведе све шта је тај казао и преводио ми је и све остало шта други на том збору веле.

Пре него што ми је превео говоре, каза ми одмах тумач и циљ ових интересантних појава.

— Знате шта ови раде? — упита ме.

— Не.

— Можете ли отприлике погодити?

— Како ћу да погодим, сигурно је то нека очајна, грешна, верска каста, па се моли Богу ради очишћења душа својих.

— Е то никако није! — рече ми тумач. — Ви сте добијали извештаје о многим чудима у Србији, али како видим о овима новим чудима нису могли сањати чак ни сами Срби, а они су бар навикли на чуда каква цео свет није видео. Можете ви као Енглез да се сећате читаву вечност, па се никада не бисте досетили овоме шта ови људи овде раде.

Дође ми у једно време воља да се одам на тај нови шпорт да сад нагађам целога века шта хоће та интересантна гомила људи, али ми то мој тумач не даде. Он је, кад му саопштих ту своју одлуку, клекао на колена и молио ме плачући да то не чиним, и рече:

— Узалуд је све то, добротворе мој. Пре ће изумрети и стото колено ваше него што ћете погодити шта ови људи овде чине.

Мене то све баци у ону праву енглеску нервозу и дрекнух:

— Па говори шта хоће ови људи и ко су они?

— Тхе, ко су? На то питање, милостиви господине, врло је тешко одговорити ко су ови људи. Зар не видите како су прерушени, како су се маскирали као да су на маскенбалу. Прерушио се ту сељак у господина, бивши генерали у општинске бирове, професори универзитета у фамулузе најзабаченије сељачке школе у којој фамулузи и не примају плату, јер је председник општине узима за себе. Видели сте их и по томе, а видели сте и шта све чине и на који начин отварају збор. Да сте запазили њихове физиономије, ви бисте били начисто с тим да је тешко, врло тешко рећи ко су ти људи. Ја држим да и они сами нису начисто са собом, да и они сами не знају ни ко су ни шта су, ни шта управо желе и траже. Изгледа да је ово неко одељење болнице за умно оболеле личности. Колико ја сада чујем из говора овога пресуканог младог господина, ови се овде искупили да целу историју свога народа поправе. Они су се чак, као што чујем, организовали и као друштво и зову се друштво за „легално и законито решење свију погрешно решених питања у историји народа“.

И онда ми преведе говор којим је после првог дела церемоније отпочео први збор:

VI

— Браћо — зацвиле говорник — пошто смо се и до сада држали строго законитог и легалног пута за решавање свију наших историјских питања, то ћемо и даље остати на томе гледишту. Српски народ је, браћо, у грдној заблуди, тај народ српски учинио је чуда и покоре са својим појмовима и нас овакве људе обрукао пред цивилизованом Европом.

— Доле са српским народом који нас срамоти! — захорише се гласови те шарене, смешне гомилице.

— Сад је на реду — продужи говорник — да претресемо питање о жупану Стевану Војиславу… Сулуда српска историја, која трује младеж и подрива темељ српској држави, вели како је он пун патриотског поноса са малом својом војском потукао велику грчку силу у кланцу код Бара.

Ето, браћо, шта вели историја. Ето кога народ српски слави и велича… Донекле, бићу непристрасан. Мора се признати, да је Војислав потукао непријатеља и да је ослободио своју земљу једне безбожне тираније. То бисмо му морали признати, али да је то учинио легалним, законитим путем. За нас је овде главно да се запитамо за начин на који је то учињено, начине, господо, имамо да видимо.

— Да чујемо, да чујемо? — прекиде га гомила.

— То Војислављево дело, браћо, по моме мишљењу, по мишљењу свих поштених људи и целе цивилизоване Европе наноси срамоту целом Српству.

Ево како је Војислав извео то своје, како они веле патриотско дело. Кукавички у теснацу, у најглувље доба ноћи, изненада из заседе напао је с висине на сироте Грке, који су, не слутећи никакво зло, мислећи само о добру својих робова (Срба) спавали дубоким блаженим сном. Јадни Михаило Драчки зар се могао надати таквом мучном нападу, његових, доскора верних поданика. А онај крволок Војислав, са својом пакленом дружином није својим на спавању препаднутим жртвама дао ни толико времена да се освесте, већ их је без одбране све потукао, измрцварио, камењем засипао, без милосрђа гонио, док их није све сатро. И то ругло од човека, место да се стиди тог свог поступка, остаје и даље да влада; место да се жртвује за Отаџбину те да иде на суд да би спасао углед земље, он прокламује независност и слободу. Цео образовани свет (на првом месту Грчка) згрозио се тог дивљачког поступка. А бедни народ српски место да „љокне“ Војислава и све његове „ноћне“ јунаке од себе, он их, или преварен или покварен као и они сами што су, хвали и уздиже, њихово дело назива славним, па ето и у историји спомиње. Али, верујте, неће више дуго. Дванаести час већ куца поквареном српском народу.

— Проклетство таквим мучким убицама, гром и пакао крволоку Војиславу који је убио углед Србије! Доле са поквареним српским народом, који одобрава то срамно и одвратно дело! — захори се вика и дрека оне гомиле.

— Ето, браћо, какве људе српски народ назива спасиоцима својим, а да је било поштења, правога суда и пута, и да је и онда по срећи постојало једно овакво пробрано „друштво за законито и легално решење“, куд би данас Србији крај био.

Војислава и све оне који су те ноћи (а не дању) мучки, издајнички извршили тај нечувени злочин, народ српски да је имао свести послао би на губилиште и тиме опрао са свога образа ту грдну љагу и срамоту, а све оне добре и ваљане синове српске, који не беху нити посредно, нити непосредно умешани у ту заверу против Михаилa Драчког и његове војске, наградио, одликовао као људе од поноса, части и достојанства, као људе чије одело или војводска униформа није умрљана праведном крвљу Михаиловом. Ето, браћо, да је тако српски народ радио, данас би Србији срећа цветала. Али тај бедни српски народ у глупости својој и не зна да сви други више воде рачуна о добру његовом него он сам. Више му од њега самог мисле добра и у Бечу и у Лондону, а то каже и сам наш велики пророк Чеда.

— Слава пророку великом! Један је Бог, а на земљи један пророк Чеда! — запева гомила неку њихову црквену песму.

— Али, — настави говорник — ако је српски народ у то доба и био такав, прашта му се унеколико, јер не беше никога да га поучи, али данас, ако српски народ не буде слушао мудре савете наше, онда нека не криви нас што ћемо помоћу великих сила успети да га достојно казнимо, јер дванаести час већ куца.

VII

— А какав то дванаести час куца? — запитам тумача.

— Ко зна шта њима куца; њима, како ми изгледа, пре куца..

— Е сад знам, њима дакле у главама откуцава дванаести час! — рекох и тумач ми климањем главе у знак потврђивања одобри. — А ко је тај кога осуђују? Знате ли ви као Србин да ми о томе шта тачније кажете? Изгледа ми да је то нека крупна историјска личност, па ипак не могу у то да верујем; као да ови људи симулирају. Све ми изгледа обмана. Ако је оно историјска личност, онда не разумем, јер видим по свему што сте ми протумачили говор тога неког што тамо говори да је тај баш кога он осуђује врло важна личност и за народ и за понос народни. Или можда ова гомила која се овде окупила нису Срби.

— Тхе, — рече мој тумач — то су били Срби, али више нису Срби.

— Па које су сада нације?

— То и они не знају.

(Даље)

Advertisements

Ознаке:, , , , , , , , , , , , , , , , , , , ,

About Домановић

https://domanovic.wordpress.com/about/

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: