Archive | септембар 2015

Писмо Ристи Одавићу (2)

29. авг. 1895. г.
Пирот

Ти си ме, драги мој Ристо, погрешно разумео. Мени није ни падало на ум да ћеш ти чак размишљати о томе што сам ти се обратио са жељом да чујем твоје мишљење о мојој женидби. Ја сам то урадио из простог љубопи[т]ства, а већ и сам знам да је ствар свршена. Само не знам како ти се могло учинити из прошлог мог писма да сам нерешљив. То баш није, јер ја нигде нисам био сталнији него у овој ствари. Како можеш опет онако што да кажеш: „ако си просио из лакомислености“. Лакомисленост (и ако је има код кога) никад не би смела тако далеко да иде, јер у том степену чак се не би ни могла тим именом назвати, већ глупачлуком или „животињизмом“. Ко би могао тако што радити (бар у оваквој прилици) то не би био лакомислен човек већ животиња.

Моје личне ствари стоје врло рђаво. Ситуација је тако запетљана најразноврснијим везама да ћу имати страшних неприлика и непријатности. Односи са мојима код куће нису ми ни по јада према другим стварима. На послетку мора се све свршити.

Ја сам доста давно престао да гледам кроз „црне наочаре на свет“, а то је добро јер у каквим се сада околностима налазим не бих могао издржати.

*

Збиља, добро се сетих нешто. Је ли, свињо неучтива, зар сам икад био будала. Заредио ти па частиш ли ме, частиш.

*

Све је добро и красно, али стила проклетог немамо ми овамо по паланкама. Додуше стил нам и не треба до само у случају када се дописујемо са људима што живе у „стихији звука“. Ако хоћеш истину да ти кажем ти би најпаметније урадио да оставиш тај глупи Београд па да дођеш једну годину бар да живиш у каквој паланци и да се умешаш и сам у какве галаме. Како ти се не досади та укрућеност и затегнутост београдске званичне етикете.

*

Још нешто. Ја те питао уопште да ми кажеш како ти мислиш о целој овој мојој ствари а ти ми описујеш вереницу као да је пасош. Не знам како се то тешко разумемо, зар због тога што сам ја „из внутрености“ или се ви тамо у Београду често пребацујете.

С поздравом твој
Радоје

Здраво песниче!

Писмо Ристи Одавићу (1)

Јуна 16. 1893. год.
Крушевац

1. Мото.

Чекај док те ја поткупим ђидо,
На мојему без седла пегазу.
Те се зоби чкаљем и бодљиком…

… М. У. а

2. Философирање (видиш да и ја радим на том гнусном предмету) о томе какав треба да буде Штил и каквог, управо коликог, обима мора писмо да буде.

а) ШТИЛ мора бити грозан и страшан, то јест силан, моћан, тако да извесни мора пасти у несвест кад само један ред прочита. Боље би било кад би могао да удесим тако да му једна реч буде доста за „убити га“ „ки ладне воде“. Али на жалост видим да то не могу успети. Како ми збиља изгледа сада то немогућно, али знам извесно, да ће се временом људи толико усавршити, да ће то моћи без муке постићи, па још можда и дотле дотерати… нећу даље о томе. Остављам потомству нека ту реченицу дода. Наравно, да ће потомци јадиковати што ја овако ЦЕЛОМУДРЕНИ не написах ту реченицу, јер ће нањушкати да би ту сигурно испала таква мудрост да се поколења диве, а не знају будале да сам ја то оставио да они попуне само због тога што сам осетио да ћу треснути какву капиталну глупост. — Сума сумарум: ШТИЛ мора бити ужасан и тако јак да те бар ако не први ред, а оно на послетку, цело писмо тако порази да мораш пасти у несвест и због гадости стила то ти се може десити. Не мислим да то у овом случају буде, али као „философ, философирајући“ морам све случајеве да предвидим.

б) Писмо мора бити велико, само за то да ако ме пусти штил изда, (као што често има обичај), онда бар количина реченица нека ми послужи у овом „племенитом“ предузећу, јер пошто пото, цркло пукло, извесни мора бити овим писмом „тотално утучен.“

Проба

Опет мото:

1. Севај муњо, пуцајте громови
Чрезмерије потреса вас људско
Процвилите мравеж и пауци
Уплач’те се брда и долови.

(Не ваља, ово је сувише благо, треба наћи нешто грозније, страшније, а ако га нема ни код једног писца, онда ћу ја сам измислити).

2. Миле ђипа, хоће да утуче
Мируј море појешће те Вуче.

(Сувише глупо и управо мизерно; нема ни мало силе. Морам друго што тражити.)

3. На средини морске пене
Цепа муње и громове.

(„МЛАКО“ сувише, Треба јаче тражити.)

„О, људи пси…“
Ајак…“

(Ха, сетих се нечега али је тако силно да ћу бити тропа, или ћу човека сасвим убити, а то је:)

Залазећег сунца жар
Паде на твој адиђар…
А са њега на дувар…

Право писмо

18. јун 1893. год.
Крушевац

Мото:

(Неки грозан крик да човеку уши заглуне.)

Они, гадни, епитети, господине, у ВАШЕМ ЦЕЊЕНОМ И УВАЖЕНОМ ПИСМУ које се одликовало својом гнусном и грубом садржином, били су само удар који нађе искру у камену. Ви сте вашом жаоком пробудили успаваног лава, који ће моћи својом снагом да дâ израза своме ужасном гневу! Да, господине, ви сте својом несмотреношћу створили себи тако ужасног и страшног противника, који би могао пола света затрти.

Нећу се борити, ни мачем, ни шарком пушком већ пером, али имајте на уму да је моје перо „силније“ од мачева свију светских освајача. Мој је стил, као што већ видите, страшнији и од самог мора КОЈЕ УСЛЕД БУРЕ ПОБЕСНИ, те РИЧЕ, СТЕЊЕ, праска и ломи све шта му на пут стане, „које не зна за препреке већ само себи поставља границе“.

Ви се са мном можете тако борити као што се лађа бори с „пошашавелим“ океаном.

Гадном робу Стеви, б) који је иначе слаба и неиздржљива духа, доста ће бити да види само једно слово из овога напред означеног, најбурнијег места па ће га то потпуно сразити.

Да не би ПАЛИ у очајање напомињем ТИ, да се шалим, јер нисам толико страшан.

Ова те је напомена без сумње јако расположила стога имаш рачуна да „ДАВАШ“ по једно пиће на цело „друштво“, а ја имам гут ДВЕ чаше ПИВЦА кад дођем тамо.

Ишао сам твојој прији, али се нисам деликатно провео.

Нашао сам је у школи између чаеова, јер ми нису знали казати где је са станом.

Представим јој се и дам писмо, а она ме понуди у „концоларију“.

Уђосмо и почесмо се разговарати о уређењу Крушевца, о испитима по основним школама и „шта ја знам“, што рекао Мата, в) а она не чита писмо, већ га остави у неку рачуницу.

У том се натрпаше у канц. још неке три учитељице. Ту се отпоче клањање и представљање, а после поседасмо сви за сто.

Елем, њих четири, а ја сâм, али им нисам дао ока отворити, не би веровао да сам ја онај исти Радоје тако сам био разговоран, смотрен и окретан. Томе је, мислим, нарочито узрок то што су све узгред буди речено (твоја прија мало одвојила) поружне, а ја се међу таквим „друштвом“ красота крећем јер сам навикао „унтерхалтујући“ се са Султаном и Пејићевом.

Разговарали смо о многоме чему, али ни о чему важном већ све о неким простим и прозаичним предметима.

Било је и шале, али ти не мораш све да дознаш, доста ти је толико.

Задржао сам се код њих безмало читав сат и главно је да за то време писмо је стајало непрочитано.

Отишао сам и она рече да те поздравим кад се видимо.

*

Наишао сам овде у Крушевцу на један изванредан тип, и сад га „својски студирам“.

*

Ја овамо живим ки човек: једем, пијем, спавам и шетам. Написао сам три табака „Дом. Учитеља“, али то је тако глупо, просто, мизерно и већ и сам не могу да се изразим, отприлике као да је писао Трандафило. Дакле, углавном ја сам дангубио.

После подне идем из Крушевца право на Јастребац, а затим ћу се два-три дана бавити по околним селима и онда ћу натраг за Београд.

Без поздрава
„УШТВА”

Писмо Милану Савићу (2)

Београд, 31. јануара 1901. год.

Пошовани господине,

Хвала Вам на искрености и замеркама које сте учинили из пријатељских побуда, као човек који цени мој књижевни рад.

Мени је жао што Вам са својим радом за „Летопис“ нисам могао помоћи као што сам имао намере.

За близу десет година мога рада давао сам једино радове уредништвима која су ме звала на сарадњу, те сам све што давах давао искрено само оно што се мени чинило добро, јер потписујем. У нашим критикама многи су ме хвалили, а многи грдили. Једни су порицали вредност мојим сатирама и хумористичким радовима, називајући их ординарним пашквилама и обичним, неписменим новинарским чланчићима, а у исто време утврђивали као неки мој таленат (који наравно „врло много обећава“). У другој врсти мога рада, док су други радили обратно и оне прве хвалили готово до ласкања, а одрицали вредност другима. Све ме је то навикло да и хвале и грдње примам подједнако, а пријатељске замерке, кад су искрене, примам срцу најискреније, размишљам о њима, али ме крај свега тога ипак мами нешто на своју страну, јер многе ствари моје које сви хвале и по садржини и по облику ја лично не ценим, а многе ценим ја лично, па ма их нико не ценио. Ако је то мана, ја је имам.

Велите да је најбоље да Вам пошаљем другу причу. То засад поред најбоље воље не могу учинити, јер још нисам готов са овећом сатиром коју ћу штампати у „Српском Књижевном Гласнику“ и одатле одштампати у засебну књигу, а да пошаљем то Вама незгодно би било, јер није за тамошње прилике, а и ред је да се наше мане и беде овде износе где и постоје.

Што велите да гледамо све црне ствари. Ја лично гледам и друте, али при оваквим нашим приликама држим да је крајње време да се престане с улепшавањем ствари. Кад ко има заразне ране, треба на њих указати, то је преча дужност него их прикривати да се ко не гнуша. Има и лепих ствари, али мање него ружних, а и од то мало лепих ствари гре’ота је правити ларму и преувеличавати их дотле да у земљи која пада и економски и материјално, изгледа како у њој тече мед и млеко. Причати како је све лепо, а у ствари сам јад и невоља куд год се човек окрене, куд оком погледа, па не указивати на све то у свакој прилици, кад год човека заболи срце да што каже, била би гре’ота, било би неискрено.

Али да оставим те, уосталом, ствари, које су, на крају крајева, врло релативне и зависе од природе која их посматра, па да кажем што је главно и што сам једино и требао писати.

Молим Вас, дакле, да ту моју ствар (причу, слику, путну белешку, шта ли је) која на Вас чини тако неугодан утисак вратите мени натраг у обичном крстоплету, а ја ћу Вам за ту услугу бити веома захвалан.

С искреним поздравом и одличним поштовањем
Рад. Домановић


Писмо Милану Савићу (1)

Поштовани господине Савићу,

Врло радо ћу се одазвати вашем позиву, који ми је много мио.

Ваше писмо ме затече у добар час кад сам „званично болестан“ седео код куће и писао приче о државном трошку, на рачун плате чиновничке, за коју сам требао да радим у министарству, али ко велим неће ни то мало зло земљу упропастити кад је већ толико зла и невоље претурила преко главе.

Ја имам засад једну готову слику, која би изнела штампан табак: „У сеоској ме’ани“, и њу сам хтео још ономад, кад сам писмо добио, одмах послати, али како ћу за дан-два бити готов и са једном сатиром на наше друштво, то сам оставио да размислим пошто и ово свршим шта је згодније за Вас.

Уосталом, све ћу да Вам пошљем то, „У сеоској ме’ани“, а сатиру ћу дати „Срп. Књиж. Гласнику“. Ову сам причу био наменио „Зори“, али сам нешто мерак на те Ваше форинте, којима ме давно голицате.

Ако ми се нажалост услади трошити стран новац, онда ћу се провреднити те спремити што веће, а врло могућно развити ону мисао коју сте ми дали, а о којој ћу промислити озбиљније.

Ову сеоску ме’ану написао сам а давно ми лежи на срцу да покажем како је страшан утицај тих меанчина и „надри“ интелигенције (као бајаги интелигенције) на наше чисто село, а нарочито на ближе, који се по несрећи затекну ту с кућама.

Примите искрени поздрав, од Вашег поштоваоца.

Рад. М. Домановић

(Писмо није датирано, али према сачуваном другом писму мора бити или с краја 1900. или са самог почетка 1901. године. Прим. ур.)

Писмо Љуби Стојановићу

Драги Г. Стојановићу,

Да ја нисам добио годишње одсуство и помоћ месечну од 200 динара, тврдо сам уверен да министарски савет не би пао на тако спасоносну срећну идеју да за спас „наше нам миле и напаћене отаџбине“ укида у буџету за идућу годину баш ону партију која мене прихрањује. Како сам фаталан, не би било згорег да ме сад, кад се срећно извршила ова уштеда у просвети, предате на употребу Господину Министру иностраних дела, те да и ту мој баксузлук буде експлоатисан на добро отаџбине на врло лак начин што би ме требао постављати редом као посланика у Лондону, Берлину, Риму (и у другим тако „важним“ по нас тачкама), те би се ваљда једино у том случају брзо поукидала та непотребна и излишна посланства, јер ако би тамо отишао поштовани Пашић или Вујић или бар рецимо уважени свадбени председник-министар А[лекса] Јовановић, онда ништа од уштеде, јер се та места не би не само укинула, већ би се одредила дупла плата. Ево, ја се драге воље стављам на расположење владе да ме тако корисно употребљава по свим редом министарствима.

Таман да се и ја смирим, приберем, и, што рекли, дотерам у ред, а оно ето опет провиђење учини случај да се морам враћати у моју Страдију.

Збиља, да искрено и озбиљно питам, шта мислите да треба да радим? За Србију сам још увек исувише нервозан и раздражљив да је могу љуцки поднети, нарочито са сумом од 80 динара, што чисто примам по одбицима од плате. Ван Србије не могу остати још мање са толиком сумом, кад ми се у интересу отаџбине одузме помоћ. Ситуација за мене незгодна. Чисто бих волео да такве гласове нисам добио из Србије пре него што ми се званично јави.

Ја мислим да може имати лека, ако бисте Ви то хтели, али опет бојим се да тиме не увредимо до срца нашу честиту старицу радикалску толеранцију, а она је, као и све старице, врло џандрљива.

Ја бих Вас, дакле, молио, да пре него што буџет буде и изношен пред скупштину наредите да ми се из прошлогодишње уштеде (Скерлић ми рече да има 4.000 дин.) изда помоћ за целу годину, како не бих морао имати неприлика кад сам се већ овако натоциљао с несигурним приходима у туђ свет, као да не знам да се у Србији свакодневно мењају одлуке и решења…

Обраћам се лично Вама, јер држим да ћете наћи начина да ме о свему известите, ако не би било за Вас понижење да ми као министар лично одговарате, јер коме сам се год обратио, одговора нисам добио.

Ако се уопште морам враћати у јануару, онда је боље да се одмах вратим. У том случају држим да бих бар за пут добио новац.

Још једном Вас молим да, поред државних брига, пропустите неколико минута мислећи и на мене.

Искрено Вас поздравља
Ваш поштовалац
Радоје Домановић

П. С. Мило ми је што Пашића и Мишу онако оштро казнисте. И треба тако, али могло је мање бити. Заслужили су по двадесет пет [батина], а добили су 25.000. Уосталом, та ће прекомерно увећана казна утицати на јавно мњење.

(Писмо је из заоставштине Љубомира Стојановића, чија се преписка чува у Семинару за српскохрватски језик и лингвистику Филолошког факултета у Београду. Оно је с краја 1904. године, када се Домановић као „благодејанац“ налазио у Минхену. Прим. Д. В.)

Писмо П. Петровићу

Драги г. Петровићу,

Иако знам да имате исувише посла, ипак сам принуђен да се баш вама обратим.

Некако рђаво стојим материјално, те ми није могућно да дођем у Ниш[1], а и не знам би ли ми било какве користи.

Ја сам отпуштен, што већ знате пре мене, и хтео сам да дођем г. министру и замолим га за извесне ствари.

Ви ћете бити добри, као и до сада што сте, да ми пишете о овоме што ћу Вас замолити и тиме ћете ми уштедети оно што бих потрошио долазећи.

Мисли ли г. министар да отпушта учитељице које су удате?

Мисли ли нама отпуштенима икада давати службу?

Да ли би моја жена могла добити Крагујевац за учитељицу где би нам било због куће лакше живети кад сам ја већ без службе, или Београд, где бих ја могао опет шта било радити и зарађивати, или Јарушице, село где мој отац живи? Јарушице не жели нико, и овај ће садашњи учитељ тражити премештај.

Да ли би могло да се са њеним премештајем сврши до 15. августа? Ја бих још волео и било би ми згодно да је премести у неко село у околини Београда, али само близу, као Кнежевац што је.

Да ли је згодније да ја дођем лично г. министру и молим за то, или да пошљем молбу? Кад би било најзгодније доћи и хоће ли моћи бити вајде од долажења?

Ја знам да је врло досадно одговарати на овако много питања, можда чак и смешних, па још ако човек има доста пречих и паметнијих послова, али ипак мислим да ћете ми одговорити, ма и најкраће, јер сте ме и до сада много у том погледу задужили. Ја Вам благодарим.

24. јула 1898. год.
Јагод.

Искрени поздрав,
Ваш поштовалац,
Радоје Домановић пред.
Рача Краг., преко Карића трг.

[1] Домановић пише у Ниш због тога што се тамо налазила влада на заседању Народне скупштине. Прим. Д. В.

Писмо Јовану Кангрги (2)

Драги Јово,

Данас ми пре подне није нешто добро. Истина, само сам осећао да ме боли десна рука, и то није ме болела кад мирно стоји, но кад хоћу да је дигнем, али то сам приписивао синоћници. Синоћ је било код мене 5–6 другова, те смо се мало веселили. Покладе, знаш, па смо хтели да се мало провеселимо и поиграмо: прстена, фоте и осталих игара, ти већ знаш, како то иде. Седели смо до једног после поноћи. Пошто они оду, отворим ја прозоре од собе, да уђе мало чиста ваздуха, јер смо били запушили дуваном и запрашили — а ја седнем, да читам нешто, док се ваздух прочисти — и сигурно сам тако назебао. Пре подне и није ми било тешко све до ручка, али чим ручах, одмах ме поче нека језа подузимати, почех да се протежем — све ми изгледа као да ми је мало ваздуха — једном речи, није ми добро… Чекај, молим те, ја горе рекох ти да сам „синоћници“ приписивао то што ме боли рука — чини ми се да би сад требало да нађем прави узрок мом стању — а он је баш сав у томе што сам прозор отварао, ето, видиш, да ти нисам писао, и ја бих се чудио, откуд ће да ми буде зло, кад сам се чувао.

После подне требао сам да идем на час руског језика, али сад већ не могу. Мислим се, шта ћу да радим, аја, не ради ми се ништа. Лежах мало на кревету, претурах се, протезах се, ништа, ништа — све ми се чини, недостаје ми нешто. Дигнем се, те запалим цигару, повучем два-три дима, ништа, човече, није ми по вољи. Опет се завалим на кревет, мислим, али не могу ни то. Што год почнем да мислим, све ми Београд поквари. Ја почнем да замишљам моје село — ливаде, поља, шуме, цвеће, јагањце, пастире, девојке, песме — веселост. Не могу никако — све, све, па ето ти ми Београда. Идем као ја (почнем да замишљам) кроз једну ливаду. А тамо мало даље види се брег, обучен зеленом шумом, цвркућу тице по њој, а сунце просипа зраке, па ти се чини, тамо је рај, а није шума. Тамо опет као виде се радници по њивама, измешано мушких и женских, повили се, па жању жито, а песме из њихових уста само се разлежу, па кикот, па шала, па смеј; — тамо опет чује се жубор — о, проклето нека је све — ено сад одједаред: варошка врева, тандарање кола, вика, ларма, смешани сви могући гласови и многи језици — гомиле непознатих људи, прашина, београдски ветар итд. Што год почнем да мислим, Београд поквари све — одмах тек, као оно у сну, кад се човеку предмети чудновато размењују — људи, животиње, околина и остало — сањао си — сањаш неки пут, као да си у некој царској палати, па се чудиш ономе блеску и сјају, па тек, као, одједаред видиш ту неког свог познаника, и то ти ништа није чудно, све ти то изгледа природно. Па те он тек позове у другу неку одају, кад тамо, учини ти се да си код своје куће, познајеш онај распоред и сваки знак, и то ти опет није чудно — опет ти то изглада сасвим природно.

Тако мени од неке околине у мом селу одједјаред почну да се стварају улице: Кнез Михаилова, Дубровачка, Поштанска — и да журим кроз њих кући, и то ми се учини врло правилан развој мисли, па тек доцније, док ми све појединости изиђу пред очи, увидим да су ме мисли одвеле тамо (овде), одакле бих бежао. — Тако ме страшно Београд наљути, да одједаред добих неку ужасну вољу, да вичем и да грдим. — Да грдим дакле Београд! Како ћу и шта ћу? Погледам случајно кроз прозор — натуштило се небо, ветар дува, а ситне капљице „измаглице“ бију о прозоре. Још гаднији ми се учини, него што је — устанем, не знам ни сам зашто, почнем нешто да тражим, не знам шта тражим (а изгледа ми, као да нема онога предмета који тражим); вратим се натраг и седнем на кревет. Све ми Београд на путу — добио сам вољу само да вичем на Београд, да вичем, да грдим, па то ти је. Одједном некако падне ми на памет да пишем, али шта? како? — Да пишем, да исмевам Београд, да га грдим. Баш ћу да седнем, мислим тако, па ћу једну приповетку из београдског живота. Ала ћу да оспем мржњу против Београда! Или не, једну нотицу за какав лист, па да вичем на владу, што се не стара о чистоти и реду београдском. И то ми се не чини најпаметније — што су ми људи криви, шта ми је крива влада? Мени је крив Београд, њега треба да нападам. Сетим се Бранкове песме, тј. места из његовог „Пута“ „Београде, мој бели лабуде“, учини ми се да бих и ја најбоље то учинио, ако у каквој сатиричној песми исмејем „весели“ (није од весео, -ла, -ло, него весели — несрећни, или још боље, кад неко неког ни крива ни дужна напада, а он не може да се брани, у тако некаком смислу се та реч употребљава) Београд… Све ми се тако врзу мисли по памети, а све смишљам на који ћу начин да се осветим „безобразном“ Београду, што ми нарушава лепе слатке снове срећних дана и својом појавом подсећа на беде и невоље. — Паде ми најпосле на памет да пишем коме писмо, па да се и јадам и тужим на тако дрске поступке — и још да грдим, да вичем све на тај проклети Београд. Коме ћу да пишем, помислим, хајде баш Јови, да му дам посла, да чита којекакве моје будалаштине… Та реч „будалаштине“ као да ме трже из неког заноса. почнем да расуђујем о свом пређашњем мишљењу и мислима и видим да сам, да сам — не знам просто како да самог себе назовем. Како би ме ти назвао, молим те, кажи ми? И ето, драги Јово, тим поводом седох да ти напишем ово писмо. Баш сам смешан. Шта имам да ти пишем глупости? Ето већ тиме и свршавам писмо и шта сам ти писао — ништа. Пиши ми, молим те, јер нисам давно добио писмо од тебе. И ономад сам ти једно испратио, можда га сад у овом тренутку читаш, или си већ прочитао, али и не сањаш да одговараш — дакле ево ти и другог писма, доста дугачког и опет врло кратког. Не знам ни сам шта хоћу, хтео сам нешто нарочито, па ми не иде од руке… „Ништа“.

Београд,
17/II 1892. године.

Прими искрено прздравље
Твој друг
Р. М. Домановић

У идућем писму послаћу ти за успомену једну песмицу. Сад бих то учинио, али право да ти кажем, ако и није лепо — просто ме мрзи — ништа ми се не мисли, а учинићу и оно, што сам у прошлом писму обећао — муку ћеш имати, док и ово прочиташ, јер сам врло брзо писао, па ми се чини да је нечитко — морам да се „одважим“, како ти велиш, да штампам неке песме, ако их ко хтедне примити.

Р. М. Домановић