Љубавно писмо милој публици

Драга и мила публико моја, ево дошло је време да се опет разговарамо, само што овај наш разговор неће дуго трајати. Ја смо се и ти, хвала милостивом богу, довољно објаснили, па није више потребе да се џаб-џабе кавџимо и крвимо. Ето, као што видиш, ја ти и данас нећу дати продужење приповетке „Александар по други пут међу Србима“. Можда ти то читаш, а можда и не читаш, а то је мени потпуно свеједно. Ја знам шта хоћу, а ти не знаш. Ти, публико, врљаш и тамо и тамо и амо, ти си час овоме, час ономе наклоњена без икаква смисла и разлога, а ја сам све док те не познадох био сталан. Али сада ћу и ја да се обрнем твојим путем, хоћу и ја да правим глупости и лудости као и ти, хоћу и ја да вичем на оно на шта не треба, хоћу и ја из моде да радим оно што не треба.

Ево, видиш, драга и мила моја публико, ја хоћу заједно с тобом, на твој начин, без икаквих задњих намера, с тобом заједно да оговарам самога себе. Зашто и не бих. Ти, публико, глупа наша добричино, не питаш и не разбираш, ти чак и најрадије читаш оно што је и против тебе и против мене. Ти чак, мало-помало, примаш све измишљотине као поуздану ствар, само ако се оне стално понављају. Кад је тако, кад ја то добро знам, онда није никакво чудо што ево хоћу да ти помогнем у лудости твојој, јер ја се тебе не бојим. Ти, драга моја некадашња публико, изгледа да изневери нашу стару љубав. Зар нисам ја теби, мила моја, дао срце своје, а зар ми ти ниси вратила истим жаром свете љубави? А сада? Сад ја, који за кратко време бејах далеко од очију твојих, одох даље, још даље, управо одох у невидиш, од срца твојега.

Љубав је наша пукла, ми смо се раздвојили, а то си крива ти. Ти си некад грлила и љубила идеале моје, а сада си постала непоштена, па грлиш и љубиш нитковлуке; ти се сада, пропала љубави моја, повлачиш по срамним редакцијама последњег олоша; ти сада пљујеш на све идеале наше из старог доба наше заједничке узвишене љубави; ти се сада церекаш на све лажи које ми подмећу непријатељи наши.

Мила моја, ја ти праштам, ја сам остао стари, ја тебе никад омрзнути нећу, јер сам уверен да ти не знаш шта радиш, али ја ћу ти заслепљен оном старом љубављу принети и последњу жртву. Ево видиш, ја ти помажем, публико, злато моје, да се боље насмејеш и разгалиш.

Ја ћу, видиш, душо, продужити онај фељтон из листа За Отаџбину. Не читам га стално, некад је и одвратан, али нећу да ми те глупостима муче, мила публико, слатко јагње моје. Ја ћу продужити онде где су они, тамо они, стали, а исписујем пун њихов наслов. Сад читај како се и ја сам грдим, да не слушаш уста друга, јер, веруј, не умеју ни да ме изгрде, јер не знају слабе стране моје.

„Нови покрет“
9. април 1906. године

Advertisements

Ознаке:, , , , , , , , , ,

About Домановић

https://domanovic.wordpress.com/about/

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: