„Одјеку“

Најслађи дани, дани оне наше борбе противу несреће наше земље, против тираније Александрове, против безакоња, прошли су ми у теби, Одјече. Ту сам ја сахранио најјаче сокове своје живота свога, ја сам са људима који су ту били патио са задовољством које само могу имати честити људи што земљи и народу добро желе. Ја се нисам из бојне линије извлачио, ја се никако нисам заклањао за бусију, ја сам и мимо тебе, Одјече, излетао и налетао дрскије него што сам смео чинити као отац породице у Страдији, и то не са плаћеним одговорним уредником, већ са пуним потписом. Ја се за то не кајем нити се икада мислим кајати. Ако хоћеш, Одјече, да ти искрено, без икакве крајње намере признам, а то ме данас није срамота да ти се исповедам, јер си у опозицији, ја сам једна врста контраћа, ја жалим, ја лично жалим Александра, себе ради, јер он је мени давао најјаче мотиве за рад мој, он је стварао оно што је мени годило да дрско нападам. После његове смрти ја сам осетио у души, у духу своме празнину, јер је нестало Александра, збрисаше се одједном мотиви моји, немаде више ко да прави политичке будалаштине, и, само због тога, Одјече, ја изгубих циљ живота, а то је да нападнем онде где је најопасније, и да се насмејем, да се церекам гласно крунисаној будали којој се клања толики подлачки свет.

После света тога, Одјече, мени је тешко, и жао ми је што морам да те укорим и да ти пребацим. Давно је то било, после 29. маја, откако си ти постао кућа, управо нека врста склоништа за свакога, само ако ти ласка.

Мене лично то боли! На то могу хладно да гледају сви уљези и политичке шићарџије, али ја не могу.

Кад си ти, Одјече, у доба најсудбоноснијих питања у земљи нашој, у најопасније доба по наше демократске слободе којима је грозило и наше назаренство и многи плаћени одроди, нашао за најпотребније да браниш у уводним чланцима г. Васу Антонића, који је био министар за нас крвавог и страшног Драгиног режима, с каквим правом смеш и имаш образа да се тако цинички плазиш на г. Дамјана Поповића, јер ако ништа друго, он је био међу онима који су, мећући главу у торбу, жртвама својим спасли па првом месту главе наше.

То теби, Одјече, не личи. Ја лично никаквих веза ни пријатељства немам ни са г. Антонићем ни г. Дамјаном, јер моје личне везе и најдубља пријатељства и била су и остаће с људима који су били баш у Одјеку у најгоре доба, и који ће се сви скупа опет и састати заједно само у случају реакције — али што је право и богу је драго.

„Нови покрет“
18. април 1906. године

Advertisements

Ознаке:, , , , , , , , ,

About Домановић

https://domanovic.wordpress.com/about/

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: