Разговор с демократијом (1/4)

I

Давно нисам писао ништа у новинама, нешто због болести, а нешто и због тога што сам на то изгубио и вољу, јер ми се чини да у нашој земљи искрен човек својим писањем само себи одмаже и то одмаже врло много, а користи општој ствари може донети врло мало.

Врло скуп занат. Откако сам почео писати, писао сам искрено без икакве задње намере и за све то само сам имао огромне штете, тешких дана, разочарења, увреда, клевета, гоњења, отпуштања из службе. И борило се, па уморило се, и таман да се манем свега, па да се лечим од прошлих невоља, а прилике ми ни то не даду, већ ме ево наново вуку да опет проговорим. Од идућих бројева почећу разговор с радикалном демократијом, па коме и не буде то што право, не буде мила по која истина, то ће ме се слабо тицати.

Раније сам смео и говорио увек истину по цену крупних жртава, а данас се надам да ћу проћи јевтиније, а ако се преварим, спреман сам да за истину поднесем и веће жртве.

Последњих дана се по листовима говори и пише о династијаштву, о „закулисним радњама“, о „одговорним и неодговорним чиниоцима”, о правој и лажној демократији. Како ми се чини да су ово и интересантна и важна питања, то не могу а да се и ја не уплетем у целу ту галаму и својим мишљењем. Какво је такво је то моје мишљење, тек оно ће бити искрено.

Да ми се не би пребацило што, да не би ко било помислио да желим да се додворим и улажем, то пре него што почнем разговор изјављујем да ја по теорији нити сам икад био, нити ћу икада бити династијаш. Да сам странац, да сам у каквој средини енглеског или француског народа, ја бих био републиканац. Да не познајем Србе, да се нисам родио и одрастао међу нашима, ја бих на питање: — За који си облик владавине? — одговорио:

— За републику, пријатељу, једино за републику.

Али ја сам се родио у шумадијском селу и кад познајем наш народ, кад видим шта се чини око кметског штапа, око избора посланика, око избора чак општинског пандура, па помислим шта би овај наш свет чинио да изабере председника републике, онда морам најискреније викнути:

— Не републику, само то не за нас Србе.

О, колико би кандидата било, о, каква би и колика чуда невиђена било тада.

О томе идући пут.

II
ПОЛИТИЧКИ ВАШАР

Код нас у политичком нашем животу као да политичка убеђења и принципе доноси ветар. Једнога дана постоји једна политичка мода док сутра дан погледате, а пирнуо неки други ветар однекуда и донео сасвим нову моду. За ових последњих десетак година та се мода мењала чешће него мода женских шешира. Једна огромна маса људи повија се по тим ветровима политичке моде, иде „мудро“ „за духом времена“ и на тим људима је увек „модеран“ нов политички костим. Не даду они да их време прегази, неће да „буду несавремени“ и смешни.

До пре 29. маја била је мода такозване лојалности, мода „гледања свога посла и служења круни и отаџбини“. Кога год видите, а он „јагње безлобиво гледа своја посла и служи верно свога узвишеног господара“. Треба само по начину како деца читају буквар изговорити:

„Сваки добар грађанин треба да гледа своја посла и да верно служи свога милог краља!“

Кад одједанпут, изненада дуну други ветар 29. маја у зору и што кажу онако на сабајле донесе у нашу земљу другу моду. Од тога датума опет нико живи „не гледа своја посла, већ се као свестан и поштен грађанин бори за своја убеђења!“

Брука једна шта се све не почини од људи: све сам борац за убеђења, све сам „демократа“; те речи: демократа, демократија, принципи, парламентаризам, строга уставност заменише као нова роба на политичком вашару робу која је раније била у моди, а то су: „гледање посла“, „веран круни“, „одан престолу“, „служи само краља и Отаџбину“.

Никада живљег вашара није било него што је данашњи. Ту је вика, дрека, галама, ту се под својим политичким шатрама и шатрицама деру политичке ћифте да уши заглуну:

— Оди код мене парламентаризма. Оди, још мало нестало! Права енглеска мода!

— Свежа демократизма! Ох, ох, ох! Ајде да се на кајеш! Дођи види па иди! То је признати, најбољи прашак против династијаша!

— Оди строге уставности, тазе сад баш у’ваћене!

— Ајте браћо, овде се још само за данас може види еден велики реткос’ се приказује, едно страшно и велико републиканац, које је побило шеснаест цареви, четрдесет краљеви и тобило од руски цар лента и орден!

Ето такви људи, људи од моде политичке, људи од ћара, немају никаквих убеђења, а они у ствари на политичким вашарима чине већину, они су ту редовно, ту они трампљавају убеђења као цигани коње, ту се пазари роба која је у моди.

Станите мало, браћо Срби, да се приберемо у тој силној галами и гужви политичкој.

Лепа је доиста ова нова мода, звучна је реч демократија.

Демократија, демократија, демократија! Али није доста само викати и понављати ту реч на политичком вашару, није то довољно да се каже као оно што раде деца:

— Хајде, бре, да се сиграмо!

— Шта ћемо?

— Па ајде да сиграмо ове нове игре, да се играмо демократизма!

Данас и деца почела викати по сокацима:

— Мало ти, ти си бле династијас а ја се болим за нацело; ја сам демоклата!

О да смешног, управо боље рећи. о да жалосног доба, а смешних људи!

О, јадна демократијо, пардон, Ваше величанство Демократијо, ти и не видиш како те огромно лажу, како ти многи неискрено служе!

Отвори очи па погледај око себе, завири у величанствене одаје краљевске палате своје па види ко се све не гура и не тиска по пространим одајама твојим. Зар ти не познајеш толике лицемере који смирено клече пред престолом твојим и говоре ти ласкаво и куну се да су ти верни поданици. Зар ти не можеш да се сетиш тих људи из онога доба када ти беше свргнута с трона свога, када становаше у оној убогој сиротињској али честитој колиби која се звала Одјек, када ти, демократијо, бејаше у невољи, када на себи не имађаше знаке данашњега твога краљевског достојанства, када ти беше одузет скиптар твој! Зар се не сећаш, Господару мој, како су те тада ти исти људи пљували и ружили, како су бежали од сиротињске колибе твоје иако у њој беше врлина, како се церекаху беди твојој и како клицаху бесомучно као бесна руља када оно ти беше окована у ланце и када стајаше над тобом горди џелат Александар и ваздух се проламао пред палатом његовом:

— Распни је, распни!

Ако си све то заборавила, ја се сећам тога, ја ћу те опоменути.

(Даље)

Advertisements

Ознаке:, , , , , , , , , , , , ,

About Домановић

https://domanovic.wordpress.com/about/

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: