Јанку

Јанко! Добра душо, добро наше. Звао си ме, звао у она мучна времена, кад су главе наше пред смртним концем стајале, звао си ме да ти дођем у Мачву, у твоју богату Мачву из китне Шумадије моје и ја не дођох. Ти мени долази свакодневно у подрум, где сам с породицом робовао, и ту беше ми сва утеха твоја писма, јер у оно доба, кад се погасише и листови књижевни и уметнички, кад кроз Србију затресе ваздух жандарски кундак и ропски ланци, тада, тада, тада ти, добри мој чика Јанко, долазаше мени, мени у јаду, да један другом јад јадујемо.

И ти певаше у то доба, кад не дадоше да ишта поштено штампамо, ти певаше оним твојим силним мушким гласом, силно, слободно, ону Змајеву дивну, велику песму:

Видов дане вид’о си мегдане
Видео си славу и јунаке:
По сто срца у грудима једним
Једну снагу међу стотинама
Ој, јунаци, дико и поносе,
Српско име, порушена цркво,
Ој, слободо, погажени цвете,
Како ће вас прежалит’ девојка?

О, мој добри, ча-Јанко, како је мени, коме је слобода од хлеба преча, падала слатко та твоја, твоја песма јер си је ти осећао заједно са Змајем, а певао је оним јеком, јеком Шумадије наше, јеком, који не разуме подлац, јеком који је одјек револуције, јеком поносне Шумадије наше, јеком оног силног бола, што га само поштене душе осећају! Еј, мој, ча-Јанко, то ми сељачка чеда најбоље осећамо. И ти мене позва да у твом селу осетим то, да ти вратим као старијем посету, да видим Мачву, па да ти дођеш у моју Шумадију.

И ја не дођох.

Ја, ча-Јанко, не видех твоју Мачву за здравља твога.

Јаој, несрећна удеса. Ја ти, Јанко доброто, Јанко, који си и непријатеље волео, Јанко, који и кад ти ко чашу воде даде, сматраше за дужност да му целог века робујеш, не дођох, а накањивах се. Луда сам био.

И не дођох кући твојој за твог оног силног здравља, кад беше, као што ти у причи велиш, „као од брега одваљен“ па да ми у твојој питомој и богатој Мачви запеваш твојим силним, управо Јанковим, гласом:

Мој облаче, немој на ораче,
Мој облаче!

А шта ја учиних?

Дођох ти први пут мртву.

Место твоје песме чуо сам звона црквена, која си ти као дететом слушао, видео сам Мачване где плачу, а то за мене нису били само Мачвани, већ оживеле твоје приче.

Плакао је народ, плакали смо и ми, а и шума мачванска шуштала је кроз горе духом твојим, а жуте пшенице клањајући се пред лаким поветарцем као да су говориле:

„Нас ће пожњети и појести, али у Јанка вечно живе мачванске њиве.“

Није то само жито: то виче све, то жубори Дрина вода, то шушти мачванска шума, то и Савини таласи веле, то казује сељачка суза, то исцепани гуњ, то и богата кућа мачванска одобрава.

И би суђено, мој слатки ча-Јанко, да се први пут у твојој питомој Мачви тако тужно састанемо, да ти мртву на гроб дођем, да дођем на даћу место на весеље.

Е, али то је судбина наша! Не могу да те грдим ни да те корим, ти би само казао оно твоје:

„Пха, остав’те ме, таки сам човек.“

Јест, так’и си човек!

Живе и они, који нервом не живе, него кад се данас на жишци опеку, тек прекосутра осете бол и метну у уста опечен прст. А тебе нема, Јанко, побро и пријатељу мој.

Драги Јанко, Мачва те даде и Мачва те узе, а кад ја легнем у мојој Шумадији, онда ће моји церови шумадијски, кад зашуште болом ове јадне земље, поздрављати тебе тамо сред Мачве и довикивати нашу општу једину жељу коју, си ти гајио увек, увек док те знадох:

Мој облаче, немој на ораче!

„Српска домаја“
13. јул 1905. године

Advertisements

Tags: , , , , , ,

About Домановић

https://domanovic.wordpress.com/about/

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: