Сећање на Милована Глишића (1/3)

Читано на Глишићевом вечеру у Народном позоришту, 4. марта 1908. године

С болом, с тешким болом, сећам се скоре прошлости. Још свеже успомене, и чисто ми неверица да више нема људи у чијем сам друштву провео тако пријатне часове. Још као да чујем Јанкову песму како силно звони: „Мој облаче, немој на ораче“. Као да гледам Митровића како у редакцији „Звезде“ седи затурен на десну страну, а леву ногу метнуо на другу столицу, налакћен на десну руку, шешир натурио на очи, и док Јанко певуши или шта пише, пушећи и кашљући, он прочитава песме за „Звезду“. Мрмља нервозно, цепа, сваки час мења страну, навали се на леву, па кроз минут опет на десну; а шешир његов муку мучи, час га затури, час још јаче набије на очи, иако нема шта да отресе с рукава, док тек скочи:

— О, молим, молим, пречасни, извин’те ви то, неће то Миле ни да чита. Читајте ви, госпо’н попо, песме вашој попадији, — и тресну песме нечитане о под. — Изеде ме, за сваки број шаље по десет песама! То је страшно!

— Каха – искашља се Јанко — баци па гледај пос’о; шта се ждереш?

— Па докле ће да ме дави! ’Оћу да му одговорим да се више не усуђује да ме малтретира.

— Ха, јок море, кад га не мрзи нек пише, шта те се тиче, а ти бацај па ћути.

Утом се појави Чича-Милован, насмејан, крепак, затурио намерно руке на леђа, улази без поздрава, стоји насред редакције, загледа смешећи се сваког од нас, управо мери нас од главе до пете, па ће тек као за се:

— О, Господе боже, да ли да им кажем: Помози бог.

Јанко се накашља, па ће равнодушно:

— Вала, ако и нећеш, стриче.

— Ето, па овај мој матори синовац сасвим поиспропадао. Видиш како се то покварило, па не поштује овога старијега, — вели Чича-Милован, па се окрете Милораду:

— А шта ми се овај синовац љути?

— Будала — вели Јанко равнодушно — љути се на попа што пише песме.

Милорад се жучно и нервозно жали како му се тај поп спопео на врх главе, и да ће због тога раскинути са „Звездом“.

— Уосталом, нисам ја ово мало здрављица нашао на путу!

Чича-Милован га као слуша са саучешћем, а на лицу му лебди осмејак, па ће тек:

— Господе боже, опака некаког попа! Па шта ’оће тај поп? Чудна и зла попа, где ће да ми умори овако синовца! — узе као тужно махати главом и узвикивати: „Јадан синовац, јадан синовац!“

— Па камо, синовче, да видимо шта ’оће тај поп?

— Не, не… – виче Милован нервозно и шорну ногом оне рукописе. — Нисам ни читао, ја чим видим његов потпис, мени се црева претуре, обневидим господине мој! …

— Куку зла попа, будибоксанама! Чекај да видим шта се најмио тај поп, шта ’оће он? — и подиже једну песмицу (свака је на засебној хартији). Мету наочаре, рашири ноге, са лица му блиста задовољство, спремио се унапред на смех, и то му се на лицу осећа. Чита песму попову:

Родољубно срце моје
На Косово мене мами
Јер род мој мили
Не може виш’ у тами.

— Па лепо, болан, каже поп! Немој болан, синовче да вичеш на попу. Види како он каже: родољубно. Нека пева попа. То је попа читао и попадији, па су се здоговорили да то даду у цајтунг, па после сељаци да читају, па попи мило како веле: „Наш попа списује у књиге“. Ето, видиш, синовче, а ти га бацио на патос. Јадан поп, јадан поп! — понавља једва изговарајући речи од смеха. Толико се смејао да су му све сузе лиле низ образе. Кад се исмеја, окрете се вратима и рече:

— Е, то је славно, е то је славно! Е ’ајд уздрављу, синовци. Изиђе на улицу и с улице допре његов гласан смех и још једном:

— Јадан поп, јадан поп!

— Којешта — љути се Милорад — не разумем овакве људе. Њему то смешно. Напослетку, чега ту има смешног? Море оно… ’ајд, нећу ништа да говорим.

Пред подне већ је редакција пуна.

Божа Кнежевић седи у углу редакције, провлачи руку кроз косу, оне паметне очи гледају кроз прозор у даљину, уздише гласно;

— Хој, боже мој, боже мој! — слушајући како се Милорад опет љути на покварено доба, на целу земљу и у силном гњеву узвикује:

— Дође ми да завијем чалму, господине мој, чалму да завијем, па да одем турском султану — уосталом, и тај султан — ал’ за инат, господо, да га дворим, што рекла песма, за девет година, да издворим војску од најљућих Арнаута, па да је водим на ову погану земљу да је уништим, поробим, попалим, да је нестане да се бар не срамоти пред светом.

— А шта вреди, за име бога, викати, Милораде, та ово није културно друштво, ово је гомила Цигана у које се нађе по неки човек, и тешко њему! — додаде Божа, протури руку кроз косу и уздахну гласно:

— Хој, хој, боже мој… Гомила Цигана; хој, боже мој, боже мој!

Сремац баш беше на вратима. Сврати покашто да нађе кога за шетњу. Насмеја се шеретски па ми шапну:

— Замисли, молим те, Милорада како с чалмом предводи војску! — и засмеја се до суза.

Често је, кад се на цело наше колено наљути, Митровић понављао ту своју војску што ће да је издвори од султана, а кад је Чича-Глишић присутан, он се као уплаши и као одмичући се вели:

— Куку, опака синовца, јаој страшна синовца! Видиш он би онако у чалми и стрица заклао. Страшна синовца, страшна синовца!

Како је то још свеже у памети, како ми се због кратког растојања времена још све чини неверица да заиста нема више тих људи!

Али, на жалост, нема. И ко није познавао те људе, ко се није с њима дружио, ко је само читао њихова књижевна дела, осећа колико се штетило, а како је тек за нас што смо навикли на њих, што смо, усред ове гомиле људи обичних, а који чине већину друштва, што се само боре за превласт, корист, класу и добит, имали за друштво те несебичне, идеалне људе, који су себе жртвовали земљи.

Али, како изгледа, и самом богу није било по вољи да те људе и даље држи у овом нашем данашњем друштву. Изгледало је и њему више недостојно да остави и даље на овом гадном вашару политичких коцкара, трговаца класа и лиферација, продаваца своје части и достојанства, у досадној вреви разних џамбаса, удворица, сујетних шупљоглаваца, лифераната и масе политичких Цигана и слепаца што пред разним парти[ј]ским шаторима богораде — данас пред једном сутра пред другом, та гомилчина што рекао покојни Митровић што сама за се мора рећи:

Који данка не видимо,
Већ за туђим очицама
По свету се претуцамо.

Заиста, само се тако могу објаснити ове нагле смрти првих наших људи. Бог им је рекао: ходите к мени, и позва из овог друштвеног брлога за кратко време и Јанка и Сремца и Митровића и Кнежевића и Чича-Глишића и Матавуља.

Ти су људи били видело у тами наше земље. И још више: они бејаху со соли земљине, али нажалост њих нема више.

Мир и слава пепелу њиховом!

Један од тих великих људи био је и Чича-Милован. Мени је вечерас пала у део једна тужна дужност да се с тугом у срцу сећам њега, мог доброга стрица.

У један мах перо је застало баш на овоме месту. Што сам се више сећао Чича-Милована, тим су све више оживљавале успомене на све помрле великане и ја сам застао, нисам смео ни могао никуд даље, и одједном ми се чисто створио пред очима Чича-Милован. Насмејан, добродушан као и увек, а као и увек прави се љут. Гледа ме — тако га замишљам — маше главом, па као вели:

— Господе боже, Господе боже, па и оно се замислило, па и оно жали! Јадан синовац, јадан синовац! …

Суза је заврела на око, али место да кане, ја сам се болно насмешио и у себи помислио:

— Опрости, стриче, моменталној клонулости мојој, опрости, али кад год ми пред очи изађе твоје свеже, насмејано, доброћудно лице, увек ће ми дати, снаге за нове напоре у животу. Опрости ми сада!

(Даље)

Advertisements

Ознаке:, , , , , , , , , , ,

About Домановић

https://domanovic.wordpress.com/about/

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: