Сећање на Милована Глишића (2/3)

(Претходни део)

Ако је ико хтео да види како човек у годинама – чича проседе браде — живи безазленим животом мирне савести као дете у колевци, човек великих заслуга а без претензија, скроман и повучен, те изгледа пре да се боји казне, а већ нико и не сумња да би он имао право да се испрси пред многима, пред том великом гомилом која без разлога тражи за се и части и лака хлеба и достојанства; ко је хтео да види врлину и кроткост свесног човека о себи и својим заслугама, који гледао око себе поквареност и тискање горих пред њега, па да са анђелским осмехом узвикује:

— Ако, ако, е па ’оће човек, па лепо је то, треба човеку!

Е тај је требао да познаје лично Милована Глишића.

Живео је уредно и кретао се свакодневно као по каквом строго утврђеном правилу. Дуго година у последње време становао је код „Национала“. Устане рано и одмах иде да обиђе свога Перу. Хотелијер је држао кокошки и петла, кога је Глишић веома волео и назвао га Пером. Редовно понесе Пери жита и онда с њим разговара и тепа:

— Па како си ми спавао, Перо? Добра си ти нека птица! Па лепо певаш! Па како лело живиш, Перо, како те, море, слушају ове твоје жене? Не дај се ти, Петре, не дај се море, врагови су жене!

Петао кокоће, ћукне кокош, оне се искупе, петао по неку кљуцне, а Чича-Миловану то мило, тресе се од смеја и храбри свог Перу:

— Тако, Перо, тако ти њих, удри, Перо, која не слуша!

Кад се наразговара са својим Пером, онда одлази код Боторића на кафу.

Рано изјутра, увек на истом месту, за округлим столом до великог прозора с лица, могао се видети Чича-Милован. Чим дође, пре него што седне извади дуванску кутију, муштиклу, своју кутију машине. Док се кува кафа, завије пажљиво цигару, мете је у муштиклу, па тако незапаљену мете с муштиклом на кутију да је и она у приправности, и онда чека „да му се испече кафа“. Кад се донесе, сркне два-три пута, па онда узима цигару, упали ону одвојену шипчицу машине и припали цигару. То је редовно радио са неком свечаношћу, са неком озбиљношћу и пажњом да сам необично волео да то посматрам, и свако ме јутро занимало као нешто ново. Никад се није десио случај да се тај ред поремети. Кад попије две кафе, проћаска с друштвом, смејући се често на сав глас да звони цела сала, у тачно одређено време нагло устаје, плати и одмахне руком и изговори:

— Е, уздрављу, ви ко остаје.

И онда зна се куда иде: тачно на Велики пијац. Ако је време за печурке, он иде ради њих, а ако не, он онда прође свуда, посматра, допадне му се по каква сцена, разговор, и онда сутрадан прича са нарочитим задовољством.

После пијаце, у Библиотеку.

Од тих својих уличних посматрања веома је волео да прича како је посматрао једног шегрта што се побио са својим рођеним шеширом.

— Како то може да буде? — буни се неко.

— Тако, брате, свашта може да буде. Ја сам гледао својим очима како се дечко побио са својим шеширом. Иде дечко, носи повећу тестију воде с чесме, а шешир му мирно стоји на глави. Дечко се накривио на једну страну и иде тако некуд, ваљда кући иде. Наједанпут дечку утече шешир с главе. Додуше, био је ветар, ал’ сад ко зна да л’ је то баш због ветра. Па да видиш како је то неки безобразан шешир! Није утекао далеко, већ само неколико корака и изазивачки гледа с блатњаве калдрме у свог госу. Дечко потрч, потрч, онако накривљен с оном тестијом и таман стиже да га узме, ал’ шешир утече још дваестину корака, па опет стаде и гледа изазивачки. Опет јадан дечко потрч, потрч, па таман се саже да узме шешир, а он опет утекне неколико корака. То се понови три-четири пута. Дечку се досади, цикну као гуја љут:

— Е, стани, сад да видиш!

Остави тестију, па потече за безобразним бегунцем. Кад га достиже, он га удари ногом и учини: „Аха!“ — држећи га тако ногом, обрте се око себе, стави један камен, па и оним каменом удари шешир и узвикну задовољан:

— Тааако!

Затим га узе и врати се тестији.

— Море, па ти га умало, болан, не уби! — велим му ја.

Дечко ме погледа љутито.

— Гадна нека капа — забашурујем ја и додадох брзо — а ’оћеш да ти купим бурека? — Он пристаде и тако се помирисмо.

— Јадан шешир, јадан шешир, како извуче батине!

Кадгод то прича, он отплаче од смеја.

Когод је познавао Глишића мора се живо сећати како се кад су лепи дани с пролећа и у лето поносито враћа из поља рано ујутру, кад други устају. Пуне му руке цвећа. Често би дао Митровићу у шали по китицу:

— ’Ајде, да дам овом мом синовцу што списује песме, нек види и он цвеће. Ево ти, синовче, то је изистинско цвеће из шуме. А знаш ли ти, болан, да има и шуме и поља и цвеће и птичице, све то има изистинско кад се изиђе из Београда. ’Оће стриц да те води, па све да ти покаже.

— Тек штогод! — љутну се Милорад.

— Пази, па оно се љути! А да л’ ти, на пример, знаш колики је славуј, та птица што се толико спомиње? … Не зна оно то — окрене се другима. — Оно мисли славуј је колико ћуран… Е, видиш, није тако, синовче. Ћуран је велика птица, а славуј мала птичица. Ћуран се једе, а славуј се не једе. Оно, и ћуран је певачица, али га несрећни критичари не признају за песника, а славуја хвале.

— Та оставите молим вас комендију, какве су опет то морске шале! — љути се Милорад.

— Куку, па љути се, а стриц га лепо поучава!

Сем цвећа што га је брао у својим дугим шетњама по пољу и шуми, необично је волео печурке. И то је имао вољу, поносио се тиме да их сам лично набере, да их сам лично спреми. Код „Национала“ је имао нарочиту тепсију само за печурке, а нико их није смео кад пошље дирати ни спремати док он лично не дође. Врло често он је још пре зоре на месту где су печурке, набере и са поносом, насмејан, свеж, задовољан, враћа се у Београд и онда прекорева нас што доцкан устајемо.

Једног празника поподне сретосмо се код трамвајске станице.

— Е, тако, сад ми нећеш умаћи! — ухвати ме за капут, и рече:

— ’Ајде овамо!

— Куда?

— Видиш како оно још сме и да пита старијега? Куда! Куда те старији води. — Уведе ме у отворен трамвај, показа прстом једно место и заповеди:

— Седи ту.

Ја наслутих да ће да ме води у поље и, знајући да су његове шетње дуге, мало се намрштих.

— Никак’о бурење не трпим. Е, сад чекај… Е, дуван је ту, папир је ту, муштикла је ту… Стој, још нешто треба — и извади пет пара. — Ево ти ова пара, па купи видиш онде за ту пару кутију машине, али не смеш да утекнеш. — Купим му машине и дам му.

Он је метну у џеп. Утом се трамвај крете.

— Е, сад ћу да ти купим и карту. А знаш ли ти куда те ја водам?

— Не знам.

— Не треба ни да знаш.

Кад дођосмо до Цареве Ћуприје, рече ми:

— Скидај се — скидосмо се обојица.

Пређосмо преко поља, пењући се шуми на обрешку.

— Видиш ово зелено по чему газимо?

— Видим.

— Е, то је, синовче, трава.

— А видиш оно тамо?

— Видим.

— Оно је шума, а ово је овуда што се шарени пољско цвеће, али ми ћемо наћи лепше.

Наједном стаде.

— Видиш шта сам заборавио. Требао сам да поведем и онога лирског синовца.

Кад смо били кроз шуму, застаде Чича-Милован, па ће у шали:

— Боже Господе, кад бисмо сад срели неког попа, овде у шуми, па да га убијемо! …

— Кога попа?

— Неког, ето, на пример, оног попа што пише песме, што ми љути синовца. — Ту се слатко засмеја и кроз смех додаде: — Јок да га убијемо, него да му вежемо мантију више главе преко руку, па да га оставимо и утекнемо. — Стаде он замишљати шта би све поп радио, па како би молио сељаке да га одреше, како би се сељаци крстили и бежали, па кад му све сузе ударе од смеха на очи и тресући се држи се за трбух и изговара:

— Јадан поп, јадан поп!

Кад бејасмо при изласку шуме, он ме заустави, стаде преда ме, рашири ноге, па ме узе мерити озбиљно од главе до пете, затим ме кажипрстом гурну у чело, и упита важно:

— А знаш ли ти где те ја водим?

— Не знам.

— А умеш ли ти да чуваш тајну?

— Умем.

Он извади из каније с бедара један ловачки нож са ногом од срне.

— Шта је ово?

— Нож.

— Е, ако кажеш коме једно место што ћу сад да ти кажем, заклаћу те као врапца. — Остави нож, ухвати ме за руку и поведе. Изиђосмо на једну рудиницу:

— Стој ту, сад ти видиш поверавам велику тајну: ту има највише печурака. Ево гле, а сутра изјутра ћу да их поберем и зваћу и тебе.

— Хвала, стриче.

— Рекох да те зовем, али чекај да те слишам. Ја ретко кога зовем на печурке, и то радим зато што то чиним кад неког хоћу нарочито да наградим, али ког ја зовем тај треба да уме јести печурке по сељачки. Је си ли ти пекао с чобанима печурке?

— Јесам.

— Како сте пекли?

Ја му кажем и на крају додам да ми је било најслађе кад се у чаурици горе ороси и накупи водице, па кад узмем печурку то прво сркнем.

— Тачно! Да то ниси знао, не би добио печурака.

Кад смо се растали на Теразијама, попрети ми прстом, па показа на грло и превуче руком. Подсећа ме да ће ме заклати ако издам тајну.

(Даље)

Advertisements

Ознаке:, , , , , , , , , , , , , , ,

About Домановић

https://domanovic.wordpress.com/about/

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: