Писмо Јовану Кангрги (2)

Драги Јово,

Данас ми пре подне није нешто добро. Истина, само сам осећао да ме боли десна рука, и то није ме болела кад мирно стоји, но кад хоћу да је дигнем, али то сам приписивао синоћници. Синоћ је било код мене 5–6 другова, те смо се мало веселили. Покладе, знаш, па смо хтели да се мало провеселимо и поиграмо: прстена, фоте и осталих игара, ти већ знаш, како то иде. Седели смо до једног после поноћи. Пошто они оду, отворим ја прозоре од собе, да уђе мало чиста ваздуха, јер смо били запушили дуваном и запрашили — а ја седнем, да читам нешто, док се ваздух прочисти — и сигурно сам тако назебао. Пре подне и није ми било тешко све до ручка, али чим ручах, одмах ме поче нека језа подузимати, почех да се протежем — све ми изгледа као да ми је мало ваздуха — једном речи, није ми добро… Чекај, молим те, ја горе рекох ти да сам „синоћници“ приписивао то што ме боли рука — чини ми се да би сад требало да нађем прави узрок мом стању — а он је баш сав у томе што сам прозор отварао, ето, видиш, да ти нисам писао, и ја бих се чудио, откуд ће да ми буде зло, кад сам се чувао.

После подне требао сам да идем на час руског језика, али сад већ не могу. Мислим се, шта ћу да радим, аја, не ради ми се ништа. Лежах мало на кревету, претурах се, протезах се, ништа, ништа — све ми се чини, недостаје ми нешто. Дигнем се, те запалим цигару, повучем два-три дима, ништа, човече, није ми по вољи. Опет се завалим на кревет, мислим, али не могу ни то. Што год почнем да мислим, све ми Београд поквари. Ја почнем да замишљам моје село — ливаде, поља, шуме, цвеће, јагањце, пастире, девојке, песме — веселост. Не могу никако — све, све, па ето ти ми Београда. Идем као ја (почнем да замишљам) кроз једну ливаду. А тамо мало даље види се брег, обучен зеленом шумом, цвркућу тице по њој, а сунце просипа зраке, па ти се чини, тамо је рај, а није шума. Тамо опет као виде се радници по њивама, измешано мушких и женских, повили се, па жању жито, а песме из њихових уста само се разлежу, па кикот, па шала, па смеј; — тамо опет чује се жубор — о, проклето нека је све — ено сад одједаред: варошка врева, тандарање кола, вика, ларма, смешани сви могући гласови и многи језици — гомиле непознатих људи, прашина, београдски ветар итд. Што год почнем да мислим, Београд поквари све — одмах тек, као оно у сну, кад се човеку предмети чудновато размењују — људи, животиње, околина и остало — сањао си — сањаш неки пут, као да си у некој царској палати, па се чудиш ономе блеску и сјају, па тек, као, одједаред видиш ту неког свог познаника, и то ти ништа није чудно, све ти то изгледа природно. Па те он тек позове у другу неку одају, кад тамо, учини ти се да си код своје куће, познајеш онај распоред и сваки знак, и то ти опет није чудно — опет ти то изглада сасвим природно.

Тако мени од неке околине у мом селу одједјаред почну да се стварају улице: Кнез Михаилова, Дубровачка, Поштанска — и да журим кроз њих кући, и то ми се учини врло правилан развој мисли, па тек доцније, док ми све појединости изиђу пред очи, увидим да су ме мисли одвеле тамо (овде), одакле бих бежао. — Тако ме страшно Београд наљути, да одједаред добих неку ужасну вољу, да вичем и да грдим. — Да грдим дакле Београд! Како ћу и шта ћу? Погледам случајно кроз прозор — натуштило се небо, ветар дува, а ситне капљице „измаглице“ бију о прозоре. Још гаднији ми се учини, него што је — устанем, не знам ни сам зашто, почнем нешто да тражим, не знам шта тражим (а изгледа ми, као да нема онога предмета који тражим); вратим се натраг и седнем на кревет. Све ми Београд на путу — добио сам вољу само да вичем на Београд, да вичем, да грдим, па то ти је. Одједном некако падне ми на памет да пишем, али шта? како? — Да пишем, да исмевам Београд, да га грдим. Баш ћу да седнем, мислим тако, па ћу једну приповетку из београдског живота. Ала ћу да оспем мржњу против Београда! Или не, једну нотицу за какав лист, па да вичем на владу, што се не стара о чистоти и реду београдском. И то ми се не чини најпаметније — што су ми људи криви, шта ми је крива влада? Мени је крив Београд, њега треба да нападам. Сетим се Бранкове песме, тј. места из његовог „Пута“ „Београде, мој бели лабуде“, учини ми се да бих и ја најбоље то учинио, ако у каквој сатиричној песми исмејем „весели“ (није од весео, -ла, -ло, него весели — несрећни, или још боље, кад неко неког ни крива ни дужна напада, а он не може да се брани, у тако некаком смислу се та реч употребљава) Београд… Све ми се тако врзу мисли по памети, а све смишљам на који ћу начин да се осветим „безобразном“ Београду, што ми нарушава лепе слатке снове срећних дана и својом појавом подсећа на беде и невоље. — Паде ми најпосле на памет да пишем коме писмо, па да се и јадам и тужим на тако дрске поступке — и још да грдим, да вичем све на тај проклети Београд. Коме ћу да пишем, помислим, хајде баш Јови, да му дам посла, да чита којекакве моје будалаштине… Та реч „будалаштине“ као да ме трже из неког заноса. почнем да расуђујем о свом пређашњем мишљењу и мислима и видим да сам, да сам — не знам просто како да самог себе назовем. Како би ме ти назвао, молим те, кажи ми? И ето, драги Јово, тим поводом седох да ти напишем ово писмо. Баш сам смешан. Шта имам да ти пишем глупости? Ето већ тиме и свршавам писмо и шта сам ти писао — ништа. Пиши ми, молим те, јер нисам давно добио писмо од тебе. И ономад сам ти једно испратио, можда га сад у овом тренутку читаш, или си већ прочитао, али и не сањаш да одговараш — дакле ево ти и другог писма, доста дугачког и опет врло кратког. Не знам ни сам шта хоћу, хтео сам нешто нарочито, па ми не иде од руке… „Ништа“.

Београд,
17/II 1892. године.

Прими искрено прздравље
Твој друг
Р. М. Домановић

У идућем писму послаћу ти за успомену једну песмицу. Сад бих то учинио, али право да ти кажем, ако и није лепо — просто ме мрзи — ништа ми се не мисли, а учинићу и оно, што сам у прошлом писму обећао — муку ћеш имати, док и ово прочиташ, јер сам врло брзо писао, па ми се чини да је нечитко — морам да се „одважим“, како ти велиш, да штампам неке песме, ако их ко хтедне примити.

Р. М. Домановић

Advertisements

Ознаке:, , , , , , , , ,

About Домановић

https://domanovic.wordpress.com/about/

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: