Писмо Ристи Одавићу (1)

Јуна 16. 1893. год.
Крушевац

1. Мото.

Чекај док те ја поткупим ђидо,
На мојему без седла пегазу.
Те се зоби чкаљем и бодљиком…

… М. У. а

2. Философирање (видиш да и ја радим на том гнусном предмету) о томе какав треба да буде Штил и каквог, управо коликог, обима мора писмо да буде.

а) ШТИЛ мора бити грозан и страшан, то јест силан, моћан, тако да извесни мора пасти у несвест кад само један ред прочита. Боље би било кад би могао да удесим тако да му једна реч буде доста за „убити га“ „ки ладне воде“. Али на жалост видим да то не могу успети. Како ми збиља изгледа сада то немогућно, али знам извесно, да ће се временом људи толико усавршити, да ће то моћи без муке постићи, па још можда и дотле дотерати… нећу даље о томе. Остављам потомству нека ту реченицу дода. Наравно, да ће потомци јадиковати што ја овако ЦЕЛОМУДРЕНИ не написах ту реченицу, јер ће нањушкати да би ту сигурно испала таква мудрост да се поколења диве, а не знају будале да сам ја то оставио да они попуне само због тога што сам осетио да ћу треснути какву капиталну глупост. — Сума сумарум: ШТИЛ мора бити ужасан и тако јак да те бар ако не први ред, а оно на послетку, цело писмо тако порази да мораш пасти у несвест и због гадости стила то ти се може десити. Не мислим да то у овом случају буде, али као „философ, философирајући“ морам све случајеве да предвидим.

б) Писмо мора бити велико, само за то да ако ме пусти штил изда, (као што често има обичај), онда бар количина реченица нека ми послужи у овом „племенитом“ предузећу, јер пошто пото, цркло пукло, извесни мора бити овим писмом „тотално утучен.“

Проба

Опет мото:

1. Севај муњо, пуцајте громови
Чрезмерије потреса вас људско
Процвилите мравеж и пауци
Уплач’те се брда и долови.

(Не ваља, ово је сувише благо, треба наћи нешто грозније, страшније, а ако га нема ни код једног писца, онда ћу ја сам измислити).

2. Миле ђипа, хоће да утуче
Мируј море појешће те Вуче.

(Сувише глупо и управо мизерно; нема ни мало силе. Морам друго што тражити.)

3. На средини морске пене
Цепа муње и громове.

(„МЛАКО“ сувише, Треба јаче тражити.)

„О, људи пси…“
Ајак…“

(Ха, сетих се нечега али је тако силно да ћу бити тропа, или ћу човека сасвим убити, а то је:)

Залазећег сунца жар
Паде на твој адиђар…
А са њега на дувар…

Право писмо

18. јун 1893. год.
Крушевац

Мото:

(Неки грозан крик да човеку уши заглуне.)

Они, гадни, епитети, господине, у ВАШЕМ ЦЕЊЕНОМ И УВАЖЕНОМ ПИСМУ које се одликовало својом гнусном и грубом садржином, били су само удар који нађе искру у камену. Ви сте вашом жаоком пробудили успаваног лава, који ће моћи својом снагом да дâ израза своме ужасном гневу! Да, господине, ви сте својом несмотреношћу створили себи тако ужасног и страшног противника, који би могао пола света затрти.

Нећу се борити, ни мачем, ни шарком пушком већ пером, али имајте на уму да је моје перо „силније“ од мачева свију светских освајача. Мој је стил, као што већ видите, страшнији и од самог мора КОЈЕ УСЛЕД БУРЕ ПОБЕСНИ, те РИЧЕ, СТЕЊЕ, праска и ломи све шта му на пут стане, „које не зна за препреке већ само себи поставља границе“.

Ви се са мном можете тако борити као што се лађа бори с „пошашавелим“ океаном.

Гадном робу Стеви, б) који је иначе слаба и неиздржљива духа, доста ће бити да види само једно слово из овога напред означеног, најбурнијег места па ће га то потпуно сразити.

Да не би ПАЛИ у очајање напомињем ТИ, да се шалим, јер нисам толико страшан.

Ова те је напомена без сумње јако расположила стога имаш рачуна да „ДАВАШ“ по једно пиће на цело „друштво“, а ја имам гут ДВЕ чаше ПИВЦА кад дођем тамо.

Ишао сам твојој прији, али се нисам деликатно провео.

Нашао сам је у школи између чаеова, јер ми нису знали казати где је са станом.

Представим јој се и дам писмо, а она ме понуди у „концоларију“.

Уђосмо и почесмо се разговарати о уређењу Крушевца, о испитима по основним школама и „шта ја знам“, што рекао Мата, в) а она не чита писмо, већ га остави у неку рачуницу.

У том се натрпаше у канц. још неке три учитељице. Ту се отпоче клањање и представљање, а после поседасмо сви за сто.

Елем, њих четири, а ја сâм, али им нисам дао ока отворити, не би веровао да сам ја онај исти Радоје тако сам био разговоран, смотрен и окретан. Томе је, мислим, нарочито узрок то што су све узгред буди речено (твоја прија мало одвојила) поружне, а ја се међу таквим „друштвом“ красота крећем јер сам навикао „унтерхалтујући“ се са Султаном и Пејићевом.

Разговарали смо о многоме чему, али ни о чему важном већ све о неким простим и прозаичним предметима.

Било је и шале, али ти не мораш све да дознаш, доста ти је толико.

Задржао сам се код њих безмало читав сат и главно је да за то време писмо је стајало непрочитано.

Отишао сам и она рече да те поздравим кад се видимо.

*

Наишао сам овде у Крушевцу на један изванредан тип, и сад га „својски студирам“.

*

Ја овамо живим ки човек: једем, пијем, спавам и шетам. Написао сам три табака „Дом. Учитеља“, али то је тако глупо, просто, мизерно и већ и сам не могу да се изразим, отприлике као да је писао Трандафило. Дакле, углавном ја сам дангубио.

После подне идем из Крушевца право на Јастребац, а затим ћу се два-три дана бавити по околним селима и онда ћу натраг за Београд.

Без поздрава
„УШТВА”

Advertisements

Ознаке:, , , , , , , , ,

About Домановић

https://domanovic.wordpress.com/about/

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: