Краљ Александар по други пут међу Србима (5/23)

(Претходни део)

II
НА НЕБУ

Како је све то другојачије на оном свету. Нигде жандара, нема шпијуна, Бога не прати силна гарда по небесима. Нема трагања за антидинастичарима, нема прокламација, нема изненађења, нема депутација, нема укидања устава.

Једним словом, за Србина веома досадно. Други народи лако подносе ту монотонију, али Срби нису на то навикли.

Би наређено да се Александар и Драга воде у чекаоницу, где ће причекати док и свети Петар не изрекне свој суд над овим душама, а тај суд изриче по вољи самога Бога.

Чекаоница је огроман простор небесни који је подељен у одељења, тако да сваки народ има своју чекаоницу. Александра и Драгу, дакле, оставише у одељењу за Србе.

Ту су сви Срби који су отприлике у то време помрли као и овај краљевски пар. Ту су Срби из Краљевине Србије, Срби из осталих српских крајева, и праведни и грешни. Одатле ће се прво позвати праведни и упутити у рајско насеље, а грешнике ће предати демонској власти и упутити на вечне муке.

При уласку у то српско одељење Драга се исправи, диже гордо и охоло главу и очекиваше буран поздрав, јер она није обична жена већ краљица Србије. То исто, по угледу на краљицу, уради и краљ, али с много мање вештине.

Али и овде претрпеше грдно изненађење. Душе помрлих Срба дочекаше их ’ладно и гледаху на овај краљевски пар с презрењем. Нико ни речи да проговори.

— Срби, драги моји Срби — поче Александар — ја сам се за добро драге ми Отаџбине, за добро милог ми Српства, старао на земљи, а и овде ћу се старати свим силама…

Душа једне бабе гласно се насмеја.

— То ваше старање ме је и довело овде пре времена! — прекиде краља један познат му глас и он се окрете на ону страну одакле глас долажаше.

— А, ви сте, мој председник министар. Откуд ви?

— Што ме питате? — одговори љутито душа председника министра.

— Особито ми је мило што сте опет уз мене.

— Мени није нимало мило. Мене је овде довела служба вама као краљу, а та служба била је грех према земљи и народу. Сад се то јасно види, али, на жалост, сад је доцкан. Још и на земљи сам све то почео увиђати, али ме изненадна смрт препречи да се покајем и да са своје душе скинем грехове које починих служећи таквом краљу! — рече гњевно и срдито душа министра председника.

— Ако израдим помиловање код Бога и ако успем да поништи указ који ме је из оног света преместио у овај, ја ћу то исто тражити и за вас, и ја вам јамчим да ћете ви опет бити мој председник министар.

Председник се презриво насмеја и додаде:

— Та ваљда нисам толики грешник да ме Бог удари на тако страшну муку. Ја радије пристајем да ме Бог метне у пакао него да се поново вратим у Србију под таквим условом.

— Томе се од вас нисам надао, зар сам, генерале, ја, носилац таковске идеје, краљ Србије дочекао да ми ви тако кажете?

— Да сте се надали, као што сте требали да се надате свему што се догодило, ви бисте били бољи краљ и још би владали Србијом! — одврати прекорно и жучно председник, па се иронично, пакосно насмеја и обрати се краљици Драги:

— Како се величанство осећа у благословеном стању?

— Ви сте неучтиви.

— Ама требаше да понесеш неку колевку, знаш за сваки случај, злу не требала! — уплете се у разговор душа једног сиромашног сељака.

Душа једне бабе сељанке удари у смех и рече:

— О, ’натема га била, да се човек и овда од све муке насмеје.

Настаде општи смех.

— Та да, куд би, ваше величанство, брез колевке, може вам, касти, очас затребати! — добаци један Србин из Баната и опет душе ударише у смех.

— Што се смејемо, смејемо, али мени је лакше што видим овде Александра и Драгу — рече један из неослобођеног Српства — то двоје су били убили у нама наду на ослобођење и уједињење васцелог Српства.

— Ујединили би они нас све заједно под Чвабом! — додаде на то сељак из Шумадије. — Ми смо се сељаци овамо код нас то посигурно надали и само чекали час, ал’ оно ви’ш ’де му испаде нешто друго.

— А где су толики моји пријатељи? — рече љутито краљ и погледа оштро генерала.

— Ха, ха, ха, пријатељи! То је врло наивно питање вашег величанства. Где су?! — та на земљи, забога, чекају да постану министри новог режима. Они ће сада аминовати народу и грдити Александра са истом енергијом као што су до ономад грдили народ, а викали: Живео Александар, па ма шта Александар учинио! — рече генерал и опет се насмеја.

— То ваше мишљење веома је интересантно! — опет ће краљ замишљен.

— Нимало интересантно — одговори генерал.

Краљ се окрете од генерала. Разговор који се започе није му се допао, па се обрати једном сељаку из Шумадије и упита:

— А што сте ви умрли?

— Јел’ ја?

— Да, ви.

— Од муке, мој брате. Ти си ми вајно био краљ па се још чудиш што сам умро. Ја се опет чудим како нисам давно и давно умро, још под владом твога оца. Ти мене не познајеш, а ја сам био у депутацији два пута: и кад си објавио преки суд и кад си испросио ту, туна, исту Драгу.

— Драга, ово је наш пријатељ.

— Море, какво те пријатељство снашло — продужи душа сељакова — од муке и невоље сам био и самог себе готово омрзао, него знаш, нареди власт, па се мора. Лакше ми је, ко велим, отићи у Београд да ти викнем: „Живео“ него да лежим у ’апсу, да ме глобе, да ми продаду и волове из јарма. А патио сам ја много, па сам ’тео да све идем на правду, па ми умало кућа не пропаде. И навикаше на мене укућани: „Ћути, видиш какво је време дошло.“ А три пут сам лежао у ’апсу.

— А како је у ’апсу, то мора бити врло занимљиво?

— Јадно ти занимљиво, дабогда ти то занимљиво било теби и твојима. Ево, да ти баш испричам како сам први пут допао ’апсе.

Били смо на жетви, а то је било још за владе твога оца. После ужине одмарамо се. Неки прилегли те заспаше мало, а нас неколико разговарамо. Знаш како је: живи људи, па разговор наиђе о свачему. Слушао ја често кад деца уче из књига, па у књигама ти има триста чуда. Уче деца и неку историју. О, Господе боже, шта ту све нема.

Толкују тамо све по реду како је било од старине, па се помињу сви владари од најстаријих земана, море, од пре хиљаду, каки хиљаду, од памтивека па све до краља Милана. Е, то сам се грдно чудио. Сваком се, брате, зна, који је год био краљ јал’ цар, јал’ жупан — и то, веле, било — ко је, чији син. Ко му је био отац, ко мајка, колико је владао, колико је имао деце, све то редом толкује се у тим књигама и знају боље но ја првог комшију. Зна се чак за Немању, за Душана, за цара Лазара, све то знају за сваког, и за сваког исписали, докле не дође до краља Милана. Једино код њега нема да се толкује ни ко му је отац, ни која му је мајка. А ја то нешто, знаш ки човек, сâм ’нако шацујем у својој памети, па сам се чудио што ли то. Зна се онима од пре ’иљаду година а, велим, овом садашњем краљу то не помињу нити пишу, нити то ко зна. Па јȁ, шта знамо ми прости људи, кад и’ наке књиге то не толкују, што истолковаше све од памтивека.

Ето како сам то ја сам ’нако мислио, а ја ту на жетви на ужини то и рекао.

— Море ћути, рече ми један комшија, да ми мученици гледамо своја посла — кад га ни у књигама нико није истолковао, то онда не помињи.

— Ама, знаш, криво ми, реко’ ја — краљ је наш, брате, па кад знамо ко је отац оног Шула што краде јаловице, треба да знамо, на прилику, рачуњам, и родитеље нашег господара! Велим ја, а чудим се једнако како да то нико не зна.

Поразговарасмо тако на одмору, па опет на посао. Нисам ја, брате, ни сањао да ме због тога снађе неки белај. Ја сам то рачунао у разговор као сваки други разговор.

Кад, не лези враже, а наш ти је Србин несрећан створ, докаже то неко баш онамо где не треба. И сад не знам ко је, ал’ све жалим на оног мог комшију; с њим сам се, знаш, био нешто здрпио око неког превата.

Најзад, ко је, да је, тек мени начини пакост. Једног дана, баш се лепо сећам, секао сам дрва у забрану, дотерао једна кола кући и таман сео крај ватре да се мало огрејем, док тек упаде у кућу баш главом наш капетан и с њим четири џандара.

— Јаој, дабогда их Бог убио, од њи’ сам се баш настра’овала. Нису дали људима ни ону поштену корицу ’леба што је с муком зараде да је бар с миром поједу! — упаде сељаку у реч једна сељанка и уздахну, сетивши се прошлих дана.

— Гле, триста му мука, па то код вас горе било од џандара, него код нас од Маџара! — додаде један пречанин.

— Море, каки Маџари, ако бога знаш, наши капетани и џандари су били гори од Турака.

— То је врло интересантно гледиште! А мени су џандари били врло симпатични. Кад видим џавдара, мени милије него оца да видим! — рече краљ и додаде обрнув се краљици:

— А ти, Драга?

— Имаш право, Саша.

— Еле, где оно стадо’, шта ти поче’ причати — продужи онај сељак из Шумадије — упадоше у кућу капетан и четири џандара, па само док викну капетан:

„А, ту си, издајниче, ти ли се нађе да кујеш завере против нашег краља! Везујте!“

Џандари скочише на мене те везаше, и то крвнички везаше, па онда почеше мувати кундацима. Кукам ја, молим, деца се преплашила те вриште, жена ударила у кукњаву. Море, више ме ожалише него сада кад сам умро. Тако ти они мене дотераше везана до среза, па ту бацише у хапс.

(Даље)

Advertisements

Ознаке:, , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , ,

About Домановић

https://domanovic.wordpress.com/about/

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: