Archive | новембар 2015

Чудан човек

Враћао сам се доцне из града. Ваздух влажан, тежак, а пут раскаљан. Ветар хуји кроз оголелу шуму што је с обе стране пута. Вече тихо и дивна месечина, те одблескују барице овде-онде где је вода застала и види се пара што се сумпорно подиже с влажне земље у хладан ваздух. Коњ иде ’одом и ја удубљен у неке чудне мисли, што човека обузму у овак’е ноћи и слушам оно монотоно пљескање коњских ногу по блату. Падне сувар с висока ’раста или шушне што крај пута а коњ фркне на нос и презне у страну, те се и моје мисли за часак прекину. Путовао сам тако читав час и нигде живе душе да видим, те ме и нехотично почеше освајати и досада и страх; све оне страшне приче, што сам их још у своме детињству слушао, почеше се ми се врсти по глави. Наједаред коњ учуљи уши, подиже главу окренув је левој страни пута и фркну на нос. Погледам на ту страну и у залатку од једног великог ’раста назрех људску прилику повијену земљи као да нешто копа. Би ми непријатно, те изненађен викнух:

– Ко је?

– Ја сам – одазва се промукао, ’рапав мушки глас.

– Ја сам Вељко из Светлића, зар ти мене не познајеш? Ја сам те виђао, кад си долазио лане нашој цркви.

– Хоћеш и ти кући?

– Па можемо у друштву, а ја знаш волим некако сам! – одговори он и приђе ближе мени.

Био је човек омалена раста и несразмерно велике главе према висини тела, а тако исто му горњи део тела беше јаче развијен према ногама. На плећима му гуњ, а доле само гаће и кошуља. У руци је држао нешто што бејаше пушка или каква батина.

– А што волиш сам?

– Па, тако, знаш, волим, некако ми… ’нако… како да ти кажем… знаш… – поче он испрекидано и одједном прекиде и заћута.

Последње речи је изговорио чудним трепетом у гласу од кога се ја стресох од неког нејасног страха.

Заћутах и ја; корачао је и он крај мога коња и ћутао погледајући ме с часа на час. Тако је трајало неколико минута. Ветар хуји голим грањем, чује се тупо пљескање коњских ногу који се покаткад оплиза или презне од каквог шушња. Мене све више и више поче обузимати немир душевни, те чисто страшљиво упитах свог чудног сапутника још једном:

– А како то да ти волиш сам?

Он застаде, а и коњ застаде инстинктивно.

– Па, ’нако… некако ми боље… Сакријем се негде па гледам како људи пролазе, а мене не види нико, а ја сваког видим. Баш кад би’ хтео могао би’ убити човека из ове шуме па да ме нико не ухвати.

Ја ободох коња да убрза, а осећах како ми срце поче јаче ударати.

Коњ се клиза по каљаву путу и тешко вади ноге из блата, те не одмиче брзо, а мој сапутник иде уз коња и граби да не измакнем.

Не смедох га ништа упитати, а непрестано осећах потребу да треба нешто да га упитам.

– Чуо сам ја коњски топот издалека, па се сакрих да видим ко иде.

– А што се кријеш?

– Тако ме нешто вуче да се сакријем и знаш… баш… како би’ ти рекао? … – и он опет прекиде реч.

– Ја ћу да журим, – рекох му после краће паузе – а ти ћеш пешке лагано.

Он се насмеја тупо, сурово, као кад гавран гракне и тај чудан смех страшно забруја у мојим ушима, нарочито што бејах у тако мочарној ноћи на пусту путу.

– Ти се плашиш? – упита ме он изненадно.

– Па, – заустих…

– Плашиш се, плашиш. Од мене се сви у селу плаше. Никог нисам пипнуо, ал’ тако се нешто плаше од мене… А ја, знаш, идем ’вако сам…

Ућута читава два минута.

– Веле неки, страшно гледам, крваво чисто, а знаш и отац ми је стрељан као разбојник, па… – он опет прекиде реченицу и додаде нагло.

– Гледао сам једном из кукуруза како пролазе путом копачи, па све иду у ред један по један, па нешто мислим: вала кад се плаше могао би’ их снизати једног по једног као голубове… Мој брат је мек, мек, миран као буба, а ја сам, знаш… Оженио сам се, па ми жена добра, а деца љута ка’ ја ’вако… Е, ето, сад ми све крв… крв пред очима…

Ја се стресох и таман ми сену кроз главу да ободем коња и у галопу побегнем од мог лудог сапутника, док он одједном не подиже руке и гласом страшним викну:

– Научи ме шта ћу! … Никог не питам… Идем цркви те… Ето, ево, све ми крв пред очима, крв, па да ми је да убијем неког, ког стигнем… казуј ми…. Није ми свакад, али ми дође тако по некад… казуј ми…

Ја сам већ јурио далеко од њега у галопу и чујем за дуго кроз суморну ноћ његов страшан глас:

– Стооооој! … – а за њим онај грозан смех што личи на глас гаврана.

Кад сам то причао сељацима рекоше ми само:

– А, Веља! … Опак је, ал’ није ништа зло учинио, но му долази тако некад неко лудило, па ’оће да убије, и онда бежи куд знаш. Нико с њим и не сме да иде.

Није прошло ни месец дана, а причају ми да је Вељко убио жену и да су код суда констатовали да је то учинио у наступу лудила.

5. нов. 1899. год.
Београд

Свако хоће себи

Приликом гостовања бугарског кнеза Фердинанда на Цетињу, вредно је забележити ову анегдоту. Оба кнеза, бугарски и црногорски, обилазећи разне установе, сврате у инштитут. У школи се зауставе пред картом Балканског полуострва и ту се између њих развије занимљива препирка око превласти над Ст[аром] Србијом и Македонијом. Бугарски кнез присвајаше себи Македонију и Ст. Србију, док кнез Никола задржаваше то за Србију и Црну Гору. Па се препирка услед претензија све више развијаше и у том наиђе Февзи-паша, турски посланик.

Књаз Никола, спазивши га, прекиде препирку и окрете се Февзи-паши, рекав Фердинанду: „Овај ће нам рећи по праву!“ Затим исприча све паши, како Фердинанд каже да је Мак. и Ст. Србија Бугарска, и тад га замоли „да рече истину“.

Паша погледа прво једног, па затим другог кнеза, спусти шаку на онај део карте где је Македонија и Ст. Србија, па им онда гордо с висине рече: „Наша!“

„Страдија“
3. фебруар 1905. године

Публици

– Што нема ­„Страдије“ о Ускрсу? – пита публика и изгледа јој да с правом пита.

А нема права. Додуше, обичај је да сваки лист о празнику дâ чак сем редовног броја и додатак. То је глуп обичај, а публика мисли то тако мора.

Међутим, ја паметније гледам на те ствари. Каква је публика тако јој треба и писати. Публика је нетачна кад плаћа; она хоће да о Ускрсу седне за пуну совру уз дебелу печеницу, да пије вино, па још онда да чита што пријатно а да не плати. А новинари треба да јој праве чапрас-диван о свом руху и круху.

Е, нећемо тако. Празник је и мени, и ја сам хришћанска душа. Хоћу и ја о празнику да се одморим, а кад је празник прошао, онда ме ево опет на послу.

Дакле, Христос Васкрес, драга публико!

„Страдија“
28. април 1905. године

Он није ботаничар

Неки Личанин служио је у аустријској војсци. Мало помало дотера до капетана. Са службом је увек бивао по провинцијама те тако није имао прилике да види цара. Једном приликом неке ботаничке изложбе у Бечу, оствари му се и та жеља. Чуо је да ће ту изложбу посетити и цар, те због тога узме одсуство и оде у Беч. Ухвати лепо место на изложби како би цара што боље видео. Заиста дође цар, и паде му при улазу у очи стари капетан.

– А, господине капетане, ви сте ту, ви сте сигурно и ботаничар?!

– Не, Ваше Величанство, ја нисам ботаничар, ја сам Личанин! – одговори стари капетан стојећи мирно пред владаром.

„Страдија“
10. април 1905. године

Другарска расејаност

Мото:
„Неки виче: јаој, моја мајко,
Неки друже уз долину струже.“
(Народна)

Деси се људима које распињу крупне и велике идеје, да се забораве, да су расејани. Тако је и с друговима, они траже преображај човечанства, третирају Марксове теорије, претресају крупна економска питања од светског значаја, ту су прогреси, ту су еволуције и револуције. Једним словом, све је ту крупно, замашно и велико. Знају они и Бена и Тена и Вунта и Канта и Ласата и Спинозу и Декарта, знају једним словом – све, и то све стручно, темељито. Знају на којој Марксовој теорији базира, рецимо, неки роман Тургењевљев,  а љути се ако Љермонтовљева лирска песма не носи знак еволуције, и не базира се на капиталистичкој основи по Марксу, или није социјални прогрес индивидуалитета писца у складу са тражњом потиштених да се смањи број радних часова.

Дакле, наше социјалисте знају све, разумевају се у свакој науци, па ипак раде своје грубе послове. Сваки од њих мозга више него Бебел, а сваки би могао да поправи Маркса. И кад су ти велики умови под великим шеширима толико заузети крупним питањима, да се човечанство преобрази из основа, онда није чудно што заборављају на ситне, земаљске, бедне ствари од нижег значаја. Али су они прости људи са малим брижицама врло обазриви кад с таквима имају посла.

Збор код Штибнера на Врачару.

Говори се о крупним, врло крупним стварима и помињу крупна и тешка имена, ту се, једним словом, решава судбина света, па, разуме се, да се врло лако може који од другова заборавити да плати своје пиће. Ко ће да пази још и на те маленкости, ко ће да ремети дубину великих мисли таквом безначајношћу. Али Штибнер не мисли ни о Лајбницу, ни о Спинози, ни о Марксу, њега се не тичу ни резолуције ни еволуције, ни социјални прогрес, он лепо гледа, чова, свој ситан посао. Слушао човек говоре, видео да се то на високо иде, а можда имао и искуства, па по зиду излепио штампане крупне објаве:

Друже, плати пиће одмах!

Тако, брате, јер знаш како је, може неки друг што базира на некој Марксовој теорији с обзиром на кооперативе да се заборави, па да не плати пиво. За сваки случај, боље је овако. нека он мени, к’о вели Штибнер, плати најпре пиво, па кад ја узмем грош, и видим да је добар, нека он базира на чему год хоће. Базирај ти сад, брате, а мени најпре дај грош, па мирна крајина.

Ето како се дешава људима од крупних великих идеја. Штибнер и други људи његовог кова обазриви су, те им се није десила никаква непријатност, сем што понеком целомудреном другу мора џабе по неколико пута донети чашу воде. Буде, дакле, његов рад експлоатисан, што би рекао друг! Али, кад се они десе сами међу собом, онда се сила на силу удари, ум на ум, па може свашта бити.

Ту ономад су другови били у кооперативи и тамо базирали на разне начине и расплетали замршене великосветске идеје, и – замислите шта се десило. Благајнику неки узео из расејаности 520 динара. Присећали се, али без успеха. Заборавност је велика.

На чему ли сад базирају оваква дела?

У капиталистичком свету ово се не зове кооператива!

У синдикату лом: један другом и оца и матер, а Драгиша, бојећи се од велике суме 520 динара, виче вернима:

Удружујмо се против капитала!

Здраво, друг!

„Страдија“
10. март 1905. године

„Трула грађа“

Ономад увече, враћајући се својој кући кад сам дошао близу трамвајске станице код Славије чујем неку велику дечију вику: „Уа! … Уа! …“ орило се по улици.

Неки дечаци весело и несташно почеше се гурати, затим трчати средином улице у правцу од Славије идући ка Цветном тргу. Мало затим сви дечаци стадоше у неки ред и пођоше улицом певајући:

„Труј, труј!
Трула грађа
потопи се лађа…“

Већина ових дечака слабо одевени, ношаху неке књижице [и] таблице; мрак је био те нисам могао добро видети.

Многи се грађани зауставише и посматраху ову веселу и живахну децу.

Упитам – која су то деца? Јесу ли то ђаци?

Неки мимопролазећи одговорише ми: то су ученици из вечерње занатлијске школе.

– А тако! – рекох и пођох даље својој кући. Помислих у себи како су они „шегрчићи“ много живљи и бујнији од наше деце из основних школа, а поред тога и много враголастији. Шта ћеш? Деца, како деца.

И нехотично ми се низаху мисли о нашим занатлијским школама. Сетих се како је још 1891. год. донет „Закон о занатлијским школама“, којим се законом предвиђа: да држава организује стручне, занатлијске школе, па уместо тих, добисмо нешто површно – „вечерње занатлијске школе“ где деца уче само читати, писати, рачунати, да добију опште појмове.

Упитах се: а где су наше стручне занатске школе? Где одлете тај „сапунски мехур“ који је онда хтео да организује пок. Коста Таушановић? Зашто смо ми Срби проклети да вечито остајемо „полутани“, што не оремо нашу привредну њиву дубље, већ „бауљамо по површини“?!

Донесмо закон, 1891. г.; али наши државници не хтедоше да га такну, чини ми се да су још и листови овог језгровитог закона неисечени. Тај је закон био срећан! Помислих, да су знали за њега наши државници пређе, они би га, ако ништа, барем изиграли, или погазили по својој навици. Али овај закон остао је „целац“ – нетакнут! …

Хеј, наши привредници и државници, шта учинисте? Зашто се наше Министарство нар[одне] привреде налази још у тако дугој летаргији?

„Страдија“
10. и 13. фебруар 1905. године

Дивни рачуни

Једном приликом путовао је митрополит кроз смедеревски крај.

Једна га општина дочекала и поднела министру финансија овакав рачун на одобрење:

Рачун приликом дочека Њ. Преосвештенства.

  1. 2 јагњета
  2. 2 прасета
  3. 25 кгр. ’леба
  4. 30 флаша пива
  5. послуга 60 динара
  6. 15 литара ракије
  7. 30 [литара] вина
  8. за кување кафе 30 гроша.

Диван рачун и дивна општина. Диже и драги народ, само грешници глупо дижу, очигледно не умеју да замотају трагове него одмах испоље за ситну ствар прљаве рачуне у општини.

И кад се горе поправи, ништа не вреди докле год у дубинама смрди.

„Страдија“
1. мај 1905. године