Чудан човек

Враћао сам се доцне из града. Ваздух влажан, тежак, а пут раскаљан. Ветар хуји кроз оголелу шуму што је с обе стране пута. Вече тихо и дивна месечина, те одблескују барице овде-онде где је вода застала и види се пара што се сумпорно подиже с влажне земље у хладан ваздух. Коњ иде ’одом и ја удубљен у неке чудне мисли, што човека обузму у овак’е ноћи и слушам оно монотоно пљескање коњских ногу по блату. Падне сувар с висока ’раста или шушне што крај пута а коњ фркне на нос и презне у страну, те се и моје мисли за часак прекину. Путовао сам тако читав час и нигде живе душе да видим, те ме и нехотично почеше освајати и досада и страх; све оне страшне приче, што сам их још у своме детињству слушао, почеше се ми се врсти по глави. Наједаред коњ учуљи уши, подиже главу окренув је левој страни пута и фркну на нос. Погледам на ту страну и у залатку од једног великог ’раста назрех људску прилику повијену земљи као да нешто копа. Би ми непријатно, те изненађен викнух:

– Ко је?

– Ја сам – одазва се промукао, ’рапав мушки глас.

– Ја сам Вељко из Светлића, зар ти мене не познајеш? Ја сам те виђао, кад си долазио лане нашој цркви.

– Хоћеш и ти кући?

– Па можемо у друштву, а ја знаш волим некако сам! – одговори он и приђе ближе мени.

Био је човек омалена раста и несразмерно велике главе према висини тела, а тако исто му горњи део тела беше јаче развијен према ногама. На плећима му гуњ, а доле само гаће и кошуља. У руци је држао нешто што бејаше пушка или каква батина.

– А што волиш сам?

– Па, тако, знаш, волим, некако ми… ’нако… како да ти кажем… знаш… – поче он испрекидано и одједном прекиде и заћута.

Последње речи је изговорио чудним трепетом у гласу од кога се ја стресох од неког нејасног страха.

Заћутах и ја; корачао је и он крај мога коња и ћутао погледајући ме с часа на час. Тако је трајало неколико минута. Ветар хуји голим грањем, чује се тупо пљескање коњских ногу који се покаткад оплиза или презне од каквог шушња. Мене све више и више поче обузимати немир душевни, те чисто страшљиво упитах свог чудног сапутника још једном:

– А како то да ти волиш сам?

Он застаде, а и коњ застаде инстинктивно.

– Па, ’нако… некако ми боље… Сакријем се негде па гледам како људи пролазе, а мене не види нико, а ја сваког видим. Баш кад би’ хтео могао би’ убити човека из ове шуме па да ме нико не ухвати.

Ја ободох коња да убрза, а осећах како ми срце поче јаче ударати.

Коњ се клиза по каљаву путу и тешко вади ноге из блата, те не одмиче брзо, а мој сапутник иде уз коња и граби да не измакнем.

Не смедох га ништа упитати, а непрестано осећах потребу да треба нешто да га упитам.

– Чуо сам ја коњски топот издалека, па се сакрих да видим ко иде.

– А што се кријеш?

– Тако ме нешто вуче да се сакријем и знаш… баш… како би’ ти рекао? … – и он опет прекиде реч.

– Ја ћу да журим, – рекох му после краће паузе – а ти ћеш пешке лагано.

Он се насмеја тупо, сурово, као кад гавран гракне и тај чудан смех страшно забруја у мојим ушима, нарочито што бејах у тако мочарној ноћи на пусту путу.

– Ти се плашиш? – упита ме он изненадно.

– Па, – заустих…

– Плашиш се, плашиш. Од мене се сви у селу плаше. Никог нисам пипнуо, ал’ тако се нешто плаше од мене… А ја, знаш, идем ’вако сам…

Ућута читава два минута.

– Веле неки, страшно гледам, крваво чисто, а знаш и отац ми је стрељан као разбојник, па… – он опет прекиде реченицу и додаде нагло.

– Гледао сам једном из кукуруза како пролазе путом копачи, па све иду у ред један по један, па нешто мислим: вала кад се плаше могао би’ их снизати једног по једног као голубове… Мој брат је мек, мек, миран као буба, а ја сам, знаш… Оженио сам се, па ми жена добра, а деца љута ка’ ја ’вако… Е, ето, сад ми све крв… крв пред очима…

Ја се стресох и таман ми сену кроз главу да ободем коња и у галопу побегнем од мог лудог сапутника, док он одједном не подиже руке и гласом страшним викну:

– Научи ме шта ћу! … Никог не питам… Идем цркви те… Ето, ево, све ми крв пред очима, крв, па да ми је да убијем неког, ког стигнем… казуј ми…. Није ми свакад, али ми дође тако по некад… казуј ми…

Ја сам већ јурио далеко од њега у галопу и чујем за дуго кроз суморну ноћ његов страшан глас:

– Стооооој! … – а за њим онај грозан смех што личи на глас гаврана.

Кад сам то причао сељацима рекоше ми само:

– А, Веља! … Опак је, ал’ није ништа зло учинио, но му долази тако некад неко лудило, па ’оће да убије, и онда бежи куд знаш. Нико с њим и не сме да иде.

Није прошло ни месец дана, а причају ми да је Вељко убио жену и да су код суда констатовали да је то учинио у наступу лудила.

5. нов. 1899. год.
Београд

Advertisements

Ознаке:, , , , , , , ,

About Домановић

https://domanovic.wordpress.com/about/

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: