Биографија

Радоје Домановић, најпознатији српски сатиричар, рођен је у шумадијском селу Овсишту у тополском округу 16. фебруара (4. фебруара по старом календару) 1873. године, од оца Милоша (1852–1904), сеоског учитеља, и мајке Персе Цукић (1849–1921).

Радојев прадеда Вучић Тимотијевић (1761–1847), доселио се у Шумадију из Херцеговине, из села Домановићи, које се налази у близини Чапљине и Пребиловаца, а данас припада Херцеговачко-неретванском кантону Федерације Босне и Херцеговине. Његови потомци узели су презиме према селу из ког потичу. Слава Домановића су Свети врачи.

Вучићев син Милић Домановић (1804–1860) био је најамни слуга код Симеуна Цукића (1822–1870), рођака устаничког војводе Павла Цукића (око 1780–1817), родом из Крчмара код Дежеве. Војвода Павле био је један од истакнутих учесника Првог и Другог српског устанка; након што је подигао буну против кнеза Милоша Обреновића, убијен је. Војвода Павле женио се двапут, а међу његовим потомцима били су Коста Цукић (1826–1879), министар финансија у влади кнеза Михаила Обреновића, и Милан Пироћанац (1837–1897), председник владе Србије од 1880. до 1883. године и вођ Српске напредне странке.

Временом, Милић Домановић се трудом изборио за положај самосталног сељака. Имао је четворицу синова, од којих су двојица, Милош и Алекса, завршили богословију; Милош је одабрао учитељски позив, а Алекса је примио свештенички чин и службовао као парох у Јарушицама. Милош се оженио Персом, ћерком Симеуна Цукића, чији је деда-стриц био војвода Павле, и у мираз је добио велико земљиште на потезу између Јарушица и Крчмара у близини Крагујевца, што му је омогућило да постане прилично богат земљопоседник и зеленаш.

Родна кућа Радоја Домановића у Овсишту, данас огранак Библиотеке града Крагујевца. Фотографија: Танјуг.

Родна кућа Радоја Домановића у Овсишту, данас огранак Библиотеке града Крагујевца. Фотографија: Танјуг.

Радоје Домановић рођен је у Овсишту, где му је отац кратко време службовао (1870–1873). Убрзо после Радојевог рођења, породица се вратила у Јарушице, где је Радоје одрастао и, код свог оца, завршио основну школу. Седам разреда гимназије (колико је тада трајало средње образовање) Радоје завршава у Крагујевцу 1890. године. У том периоду буктали су сукоби између присталица покрета Светозара Марковића и радикалне странке против краља Милана, али Радоје је тада био превише млад да би то утицало на обликовање његових ставова. Према сведочењу савременика, Радоје се у том периоду први пут окушао у писању, написавши барем једну приповетку о неком хајдуку из Сипића, али из тог периода његовог стваралаштва ништа није сачувано. За време школовања у Крагујевцу, заволео је и сликарство, али му отац није дозволио да се тиме бави.

У јесен 1890. године, Радоје уписује Филолошко-историјски одсек Филозофског факултета на Великој школи. У том периоду, његов отац бива пензионисан, и због покушаја да представи властима своје имовинско стање лошијим него што је било, он ни сину не шаље довољно средстава да би се школовао без потешкоћа. Радоје се у том периоду често задуживао и живео је у релативном сиромаштву, па због дугова није могао подићи ни сведочанство о завршеном факултету.

Портрет Радоја Домановића у младости.

Портрет Радоја Домановића у младости.

Пошто му школовање није омогућило да квалитетно научи стране језике, Радоје је био ограничен на читање српских превода светске књижевности. Остало је забележено да је за време школовања од руских и светских писаца уопште највише ценио Гогоља. У то време Радоје је писао и песме, и једну од њих, „Вече“, прочитао је пред члановима студентског удружења „Побратимство“ 1892. године, али како је њихов лист убрзо престао да излази, ниједна његова песма није тада објављена. У то време, Радоје почиње активно да пише приповетке о животу у граду и на селу, у духу реализма, али обогаћене интимним описима личних доживљаја и емотивних стања, некад вештије, а некад не толико успешно изведеним. Из студентског периода његовог стваралаштва потичу приповетке као што су: „Рођендан“, „Сима пензионар“, „Слава“, „Слика са улице“ или „Баба-Стана“.

Одломак из 4. броја „Босанске виле“ из 1895. године у ком је објављена Радојева приповетка „На месечини“.

Одломак из 4. броја „Босанске виле“ из 1895. године у ком је објављена Радојева приповетка „На месечини“.

Двадесет првог јануара 1895. године, Радоје је постављен за учитеља у Пиротској гимназији, и тиме започиње његова кратка учитељска каријера. У то време, двадесетак година након ослобођења тих крајева од Турака, живот у тој средини већ се није много разликовао од средине у којој је Радоје поникао. На самом почетку свог службовања, Домановић се у Пироту упознаје с Јашом Продановићем, који је имао значајну улогу у формирању Радојевих политичких идеја. Прикључивши се опозиционој Народној радикалној странци, Радоје долази у директан сукоб с реакционарним режимом обреновићевског двора. Већ у октобру 1895. године Домановића, само због партијске припадности, премештају у Врање.

У Пироту се Радоје жени с Наталијом Ракетић (1875–1939), учитељицом, родом из Сремских Карловаца, с којом ће имати троје деце: Драгишу (1902), који је умро убрзо по рођењу, Зорана и Даницу. Зоран (1905–1944) је био правник, судија и књижевник (објавио је једну збирку приповедака, „Отворене карте“), није имао потомака. Даница (1896–1956) се удала за дипломату Љубомира Радовановића (1894–1975), с којим је имала два сина, Радоја (1921–1967), књижевника (поема „Крагујевац“), и Вељу (1921–1971), хирурга.

Тек ожењен, Домановић се са супругом сели у Врање, где у гимназији предаје српски језик и књижевност. Тамо се његово политичко деловање наставља и развија, под утицајем професора-радикала Љубомира Давидовића и Светислава Симића, једног од оснивача „Српског књижевног гласника“. Након само годину дана рада у Врању, Домановића у новембру 1896. опет премештају, овог пута у Лесковачку полугимназију (гимназија која има само ниже разреде), где ће предавати српски и вршити дужност библиотекара.

Најпознатија, и истовремено једна од ретких сачуваних фотографија Радоја Домановића.

Најпознатија фотографија Радоја Домановића, једна од малобројних које су сачуване до данас.

Домановићева је професорска каријера окончана у лето 1898. године. Влада Владана Ђорђевића донела је те године репресиван и реакционаран закон о образовању по коме је број средњих школа драстично смањен – десет гимназија је укинуто, шест је претворено у полугимназије, а за ђаке су уведене уписнине и школарине. Тиме је у року од неколико година број ученика у средњим школама смањен за трећину, и нанета је неповратна штета једном покољењу.

На Десетом годишњем збору Професорског друштва, 9. августа 1898. године, Радоје иступа као говорник против тог закона, предлажући резолуцију коју збор једногласно усваја. Мада је Радоје због доношења закона, а пре свега због припадности Радикалној странци, већ у јулу изгубио положај у служби, директно иступање против режима у потпуности је онемогућило и свако друго његово запослење у државним институцијама. Његова супруга, која је радила као учитељица Основне мушке школе у Лесковцу, изгубила је посао након Радојевог говора на збору Професорског друштва.

На наговор пријатеља, Домановић се са супругом и кћерком сели у Београд, где ће се и трајно настанити. Крај ХХ века у Београду и целој Србији обележило је заоштравање сукоба између режима и опозиције, јачање и бахаћење бирократског апарата, ограничавање слободе говора и окупљања, као и увођење полицијског терора, отприлике као што је и данас, само мање суптилно.

Радоје Домановић тада, заједно с пријатељима Јанком Веселиновићем, песником Милорадом Митровићем и другима, улази у круг сарадника „Звезде“, јединог озбиљлног опозиционог листа у земљи, чији су сарадници били и многи други књижевници и боеми тадашњег Београда. Без службе и редовних прихода, Радоје се налазио у незавидној материјалној ситуацији, зарађујући за живот од хонорара за новинске чланке и приповетке. Тада се први пут на српској књижевној сцени Домановић представља као сатиричар, објављујући у другој половини 1898. године приповетке „Демон“ и „Укидање страсти“.

Када је због најаве женидбе краља Александра с Драгом Луњевицом-Машин премијер Владан Ђорђевић дао оставку, краљ је образовао тзв. „свадбено министарство“, чији је главни циљ било омогућавање краљеве свадбе и стишавање узбурканих политичких страсти у земљи. Међу министрима се нашао и Павле Маринковић, некадашњи сарадник „Звезде“, који је многим од својих некадашњих пријатеља и сарадника успео да обезбеди какав-такав посао у државној служби. Међу њима је био и Радоје Домановић, који је јула 1900. године постао писар у Државној архиви, а марта 1901. писар у Министарству просвете и црквених дела. Међутим, Радојев непомирљиви опозициони став не само да се није ублажио, већ је постајао све израженији. У том периоду он у „Српском књижевном гласнику“ објављује неке од својих најзначајнијих сатиричних приповедака: „Краљевића Марка по други пут међу Србима“ , „Вођу“ и „Страдију“.

Насловна страна првог издања приповедака „Краљевић Марко по други пут међу Србима“, „Данга“ и „Вођа“.

Насловна страна првог издања приповедака „Краљевић Марко по други пут међу Србима“, „Данга“ и „Вођа“. Из приватне библиотеке уредника блога.

У лето 1902. године, Домановић је званично пребачен у Пиротску гимназију, али је он тај премештај одбио, и тиме је поново остао без службе. Тада Радоје постаје сарадник радикалских новина „Одјек“, и стаје у прве редове у борби против реакционарног режима краља Александра. Уредник „Одјека“, који је био вишекратно забрањиван, био је Радојев дугогодишњи пријатељ и кум Јаша Продановић. Целокупан рад на издавању „Одјека“ лежао је на Продановићу, Домановићу, Љубомиру Стојановићу и Јовану Жујовићу. Главни Домановићев посао било је писање рубрике „Узгреднице“, у којој је с много жара и беспоштедно нападао све оно што је било лоше у тадашњем друштву, и тиме је обележен као један од највећих противника владајућег режима и краља Александра, иако никада није директно нападао краљевски дом, већ само министре и друге представнике репресивног и реакционарног система. И мада је Радојева сарадња с „Одјеком“ трајала само приближно пола године, од октобра 1902. до мајског преврата 1903. године, његов утицај на политичке прилике у земљи био је, у том тренутку, изузетно велики, о чему сведочи и то да је, после убиства краља Александра, у главној полицији пронађен списак с именима представника опозиције за одстрел, међу којима је било и Радојево име. У периоду сарадње с „Одјеком“ Радоје је писао кратке политичке чланке, као што су: „Марксисти на пракси“, „Наши државници“, и неколико кратких приповедака: „Божје сузе“, „Тхе, шта ћеш“, „Ча-Ђорђев ђогат“ и друге.

Домановић је 29. мај 1903. године дочекао без службе, живећи од мале и нередовне новинарске плате, али на врхунцу популарности и стваралачке снаге. Након преврата поново добија положај писара у Министарству просвете и црквених дела, а у августу 1903. године подноси молбу Министарству за једногодишње плаћено одсуство и боравак у Немачкој, с циљем усавршавања свог књижевног рада. Одсуство у трајању од годину дана му је одмах одобрено, и он је са супругом и кћерком отишао у Минхен. Мада је пажљиво пратио дешавања у Србији, у политичком животу није учествовао, и могао је да прошири своје оскудно знање немачког језика, да чита Свифта, Дикенса и друга дела светске књижевности у немачком преводу.

Вративши се у Србију у августу 1904. године, Радоје се суочава с огромним разочарењем – упркос изузетној енергији која је уложена у борбу против реакционарног режима краља Александра, у држави није дошло ни до каквих суштинских промена. Политички играчи су се изменили, али је све оно против чега се Радоје свим силама борио остало неизмењено, као што се и данас политичка енергија каналише само на површне измене или преусмерава на погрешне циљеве да би елита корпоративног фашизма могла несметано да делује. Немајући пред собом нови политички програм нити људе који би се безрезервно борили против и даље постојеће неправде, Домановић се у свом раду ограђује од политичких странака и борбу наставља сам.

Домановић у друштву писаца, око 1905. године. Седе (с лева на десно): Светозар Ћоровић, Симо Матавуљ, Алекса Шантић и Јанко Веселиновић. Други ред: Слободан Јовановић (лево) и Милорад Митровић (десно). Стоје (с лева на десно): Миле Павловић Крпа, Атанасије Шола, Радоје Домановић, Светолик Јакшић, Љубо Оборина, Ристо Одавић и Јован Скерлић.

Домановић у друштву писаца, око 1905. године. Седе (с лева на десно): Светозар Ћоровић, Симо Матавуљ, Алекса Шантић и Јанко Веселиновић. Други ред: Слободан Јовановић (лево) и Милорад Митровић (десно). Стоје (с лева на десно): Миле Павловић Крпа, Атанасије Шола, Радоје Домановић, Светолик Јакшић, Љубо Оборина, Ристо Одавић и Јован Скерлић.

На Божић 1904. године, Радоје покреће свој лист, „Страдију“. Скоро цео садржај листа Радоје је испуњавао сам, али више није имао таквог стваралачког жара који га је покретао током борбе против режима краља Александра, што због великог разочарења, што због непостојања јединствене политичке платформе на коју би се могао ослонити. Материјала за критику још увек је било много, и он пише претежно чланке на актуелне политичке теме, без много књижевног стваралаштва. Услед лоше материјалне ситуације, и недовољног интересовања средине, Радојев лист након пола године престаје да излази. Међу чланцима из Страдије могу се издвојити његови ангажовани текстови попут: „Јавно мњење“, „Једнако ‘они’ у моди“, „Сецесија“ и слични.

Домановић се, међутим, и након тога не предаје. На изборима за посланике у Београдском округу 1905. године, Радоје Домановић и Милорад Митровић се кандидују на независној, дисидентској листи Алексе Жујовића. Ипак, Домановић није имао успеха у политичком организовању, а ни целокупна листа није добила ниједног посланика, мада се штампа према њима као бескомпромисним борцима против реакције ипак односила с релативним поштовањем.

Када је руска полиција ухапсила Максима Горког (1868–1936) и затворила га у Петропавловску тврђаву због „Крваве недеље“ 1905. године, Радоје Домановић је на састанку од 19. јануара 1905. године иницирао да Удружење књижевника пошаље петицију руској влади за његово ослобађање, коју је, након одобрења Удружења, написао заједно с Јованом Скерлићем. У августу исте године, Радоје је дао оставку на положај писара у Министарству просвете и црквених дела, а у октобру је постављен на место коректора Државне штампарије, на ком ће остати до своје смрти. Међутим, Радоје је посао обављао без имало интересовања, нити је долазио на дужност, али тај положај ипак није изгубио, вероватно због све слабијег здравственог стања.

Заглавље првог броја „Новог покрета“ од 16. фебруара 1905. године.

Заглавље првог броја „Новог покрета“ од 16. фебруара 1905. године.

Током 1906. године, Радоје Домановић је званично био власник још једног краткотрајног листа – „Новог покрета“, чији је главни уредник био генерал Драгутин Ђ. Окановић (1872–?), један од припадника најужег круга завереника Црне руке. Један од кључних циљева листа била је одбрана завереника који су учествовали у мајском преврату, будући да је те године покренута иницијатива за тзв. легално решење завереничког питања, а за самог Радоја била је најважнија одбрана самог чина убиства краља Александра. У „Новом покрету“ започео је своје најобимније дело, „Краљ Александар по други пут међу Србима“, које је остало незавршено, а објавио је и два текста која можемо посматрати као његов финални политички манифест: „Радикалној демократији“ и „Разговор с демократијом“.

Гроб Радоја Домановића на Новом гробљу у Београду. Фотографија: Уредништво.

Гроб Радоја Домановића на Новом гробљу у Београду. Фотографија: Уредништво.

Радоје Домановић умро је пола сата после поноћи 17. августа (4. августа по старом календару) 1908. године у Београду, након дуге борбе са хроничним запаљењем плућа и туберкулозом. Сахрањен је у породичној гробници на Новом гробљу у Београду. Преостале његове књижевне радове који су остали у рукопису, као и сликарска дела, уништили су Аустријанци током Првог светског рата.

Припремио: Владимир Живановић

%d bloggers like this: