Архива | Говор RSS for this section

Сећање на Милована Глишића (3/3)

(Претходни део)

Кад је сутрадан отишао да побере своје печурке, печурке су биле побране. Затекао сам га код Боторића, седи с покојним Бацетом, и као обично чека каву. Како ја уђох, он ће Бацети:

— Оно је!

— Није ваљда.

— Ама није оно побрало; лењо је то, него је потказало!

Ја се поздравих, а он као љутито окрете леђа, па ће Бацети:

— Које је ово чудо? Шта ’оће овај? А, неког морам да закољем!

Ја не знам шта је и најзад ће он:

— Ти си потказао где су печурке?

Извињавај се ја, и он се као прави да се једва једном мало одљутио, па ће келнеру:

— Слушај, момче, видиш овог мог синовца, ево ти овај марјаш, јутрос ћу да му купим само пола каве. Није ни то заслужио, али се моје назвало. Испеци му, али пола шоље.

Келнер, навикнут на његове шале, насмеши се, узе марјаш и рече:

— Добро г. Глишићу.

Од тога јутра наставио је Чича-Милован с том, како он вели, „некаком грдном лопужом“ што му краде печурке очајну борбу. Идуће јутро је ишао читавих сат и по пре обичног времена и угарбио печурке. Његова задовољства нигде није било, хвалио се тиме и радовао као дете. Кад, али идуће јутро кад оде у то исто време, печурке побране.

И он, очајан, жали се:

— О, Господе боже, гадна нека човека, о покварене лопуже некакве што се, видиш, најмио на моје печурке! Е, вала ме сутра нећеш претећи! — Бацета му је правио друштво и у том јурењу дотерали су дотле да су једног дана одмах после по ноћи били код печурака, и по предлогу Чича-Миловановом прикрили се и вребали „ту некаку лопужу“. И заиста стрпљиво дочекају.

— Еј, море, ко то бере моје печурке! — узвикнуо је радосно Глишић кад је познао човека, свог доброг познаника с ким је ранијих година заједно ишао у печурке.

После шале и смеја погоде се да ко пре дође не обере све, већ пола да остави.

Тачан, педантан и одмерен у животу, такав је био у књижевном раду. Читалац се, читајући га, диви чистоћи и знању језика српског, али није згорега да читалац зна колико је напора, истрајности и труда стало њега то знање.

Било је у време кад је преводио „Рат и мир“. Сам је причао да кад наиђе на неку реч којој не може одмах да нађе српску реч са истим значењем, он по дан, по два распитује, тражи, мучи се док не нађе реч која му треба.

Срете ме на улици једног дана и без обичног поздрава рече:

— Стој!

Ја стадох.

— Ти си из села?

— Јесам.

— Кола знаш шта су?

— Знам.

— А знаш ли ти нашу реч како се зове онај простор на осовини по коме се окреће точак између чивије и оног другог краја?

— То не знам.

— Е, сад иди, не требаш ми кад не знаш, кола зна и моја стрина. Одо’ до маторог синовца ако и оно није све позаборављало.

После два-три дана рече ми радосно:

— Разабрао сам: оно што сам те ономад питао зове се пошетањ. Ето, сад памти, па знај и ти!

Завршујући ово неколико успомена на Чича-Глишића којима сам хтео да бар унеколико сачувам спомен на његову тиху, безлобну, мирну и спокојну душу племенита човека, морам на крају још, пошто сви знате Глишића као приповедача, изнети још да се он бавио и научним радом — разуме се из шале. Сви ми ближи њему знамо да је он написао и зоологију. Кад би се та зоологија увела у школе, ученици би га благосиљали.

То је најкраћа и, како је он говорио, најтачнија зоологија.

„Сва се жива створења божја деле на двоје:

  1. ’Тице.
  2. Бубе“.

Он нам је њу и коментарисао.

— Па како то може, стриче?

— Па тако, брате, лепо: све што лети то је ’тица а што иде, пузи, гмиже, и тако, то је буба.

— Па — упита неко онда, — где ту спада, на пример, комарац?

— Комарац, ’тица, и то још ‘тица певачица… Слушај, пева.

— А коњ?

— Коњ, во, овца и тако, то су бубе четвороножне.

— А човек?

— Е, човек долази у бубе двоножне.

Често, показујући на улицу, засмеје се:

— Пази, болан, колико је разних буба, како гмижу! …

Бог да прости великог приповедача и доброга Чича-Милована!

Нека му је слава! Он је њу достојно заслужио.

Сећање на Милована Глишића (2/3)

(Претходни део)

Ако је ико хтео да види како човек у годинама – чича проседе браде — живи безазленим животом мирне савести као дете у колевци, човек великих заслуга а без претензија, скроман и повучен, те изгледа пре да се боји казне, а већ нико и не сумња да би он имао право да се испрси пред многима, пред том великом гомилом која без разлога тражи за се и части и лака хлеба и достојанства; ко је хтео да види врлину и кроткост свесног човека о себи и својим заслугама, који гледао око себе поквареност и тискање горих пред њега, па да са анђелским осмехом узвикује:

— Ако, ако, е па ’оће човек, па лепо је то, треба човеку!

Е тај је требао да познаје лично Милована Глишића.

Живео је уредно и кретао се свакодневно као по каквом строго утврђеном правилу. Дуго година у последње време становао је код „Национала“. Устане рано и одмах иде да обиђе свога Перу. Хотелијер је држао кокошки и петла, кога је Глишић веома волео и назвао га Пером. Редовно понесе Пери жита и онда с њим разговара и тепа:

— Па како си ми спавао, Перо? Добра си ти нека птица! Па лепо певаш! Па како лело живиш, Перо, како те, море, слушају ове твоје жене? Не дај се ти, Петре, не дај се море, врагови су жене!

Петао кокоће, ћукне кокош, оне се искупе, петао по неку кљуцне, а Чича-Миловану то мило, тресе се од смеја и храбри свог Перу:

— Тако, Перо, тако ти њих, удри, Перо, која не слуша!

Кад се наразговара са својим Пером, онда одлази код Боторића на кафу.

Рано изјутра, увек на истом месту, за округлим столом до великог прозора с лица, могао се видети Чича-Милован. Чим дође, пре него што седне извади дуванску кутију, муштиклу, своју кутију машине. Док се кува кафа, завије пажљиво цигару, мете је у муштиклу, па тако незапаљену мете с муштиклом на кутију да је и она у приправности, и онда чека „да му се испече кафа“. Кад се донесе, сркне два-три пута, па онда узима цигару, упали ону одвојену шипчицу машине и припали цигару. То је редовно радио са неком свечаношћу, са неком озбиљношћу и пажњом да сам необично волео да то посматрам, и свако ме јутро занимало као нешто ново. Никад се није десио случај да се тај ред поремети. Кад попије две кафе, проћаска с друштвом, смејући се често на сав глас да звони цела сала, у тачно одређено време нагло устаје, плати и одмахне руком и изговори:

— Е, уздрављу, ви ко остаје.

И онда зна се куда иде: тачно на Велики пијац. Ако је време за печурке, он иде ради њих, а ако не, он онда прође свуда, посматра, допадне му се по каква сцена, разговор, и онда сутрадан прича са нарочитим задовољством.

После пијаце, у Библиотеку.

Од тих својих уличних посматрања веома је волео да прича како је посматрао једног шегрта што се побио са својим рођеним шеширом.

— Како то може да буде? — буни се неко.

— Тако, брате, свашта може да буде. Ја сам гледао својим очима како се дечко побио са својим шеширом. Иде дечко, носи повећу тестију воде с чесме, а шешир му мирно стоји на глави. Дечко се накривио на једну страну и иде тако некуд, ваљда кући иде. Наједанпут дечку утече шешир с главе. Додуше, био је ветар, ал’ сад ко зна да л’ је то баш због ветра. Па да видиш како је то неки безобразан шешир! Није утекао далеко, већ само неколико корака и изазивачки гледа с блатњаве калдрме у свог госу. Дечко потрч, потрч, онако накривљен с оном тестијом и таман стиже да га узме, ал’ шешир утече још дваестину корака, па опет стаде и гледа изазивачки. Опет јадан дечко потрч, потрч, па таман се саже да узме шешир, а он опет утекне неколико корака. То се понови три-четири пута. Дечку се досади, цикну као гуја љут:

— Е, стани, сад да видиш!

Остави тестију, па потече за безобразним бегунцем. Кад га достиже, он га удари ногом и учини: „Аха!“ — држећи га тако ногом, обрте се око себе, стави један камен, па и оним каменом удари шешир и узвикну задовољан:

— Тааако!

Затим га узе и врати се тестији.

— Море, па ти га умало, болан, не уби! — велим му ја.

Дечко ме погледа љутито.

— Гадна нека капа — забашурујем ја и додадох брзо — а ’оћеш да ти купим бурека? — Он пристаде и тако се помирисмо.

— Јадан шешир, јадан шешир, како извуче батине!

Кадгод то прича, он отплаче од смеја.

Когод је познавао Глишића мора се живо сећати како се кад су лепи дани с пролећа и у лето поносито враћа из поља рано ујутру, кад други устају. Пуне му руке цвећа. Често би дао Митровићу у шали по китицу:

— ’Ајде, да дам овом мом синовцу што списује песме, нек види и он цвеће. Ево ти, синовче, то је изистинско цвеће из шуме. А знаш ли ти, болан, да има и шуме и поља и цвеће и птичице, све то има изистинско кад се изиђе из Београда. ’Оће стриц да те води, па све да ти покаже.

— Тек штогод! — љутну се Милорад.

— Пази, па оно се љути! А да л’ ти, на пример, знаш колики је славуј, та птица што се толико спомиње? … Не зна оно то — окрене се другима. — Оно мисли славуј је колико ћуран… Е, видиш, није тако, синовче. Ћуран је велика птица, а славуј мала птичица. Ћуран се једе, а славуј се не једе. Оно, и ћуран је певачица, али га несрећни критичари не признају за песника, а славуја хвале.

— Та оставите молим вас комендију, какве су опет то морске шале! — љути се Милорад.

— Куку, па љути се, а стриц га лепо поучава!

Сем цвећа што га је брао у својим дугим шетњама по пољу и шуми, необично је волео печурке. И то је имао вољу, поносио се тиме да их сам лично набере, да их сам лично спреми. Код „Национала“ је имао нарочиту тепсију само за печурке, а нико их није смео кад пошље дирати ни спремати док он лично не дође. Врло често он је још пре зоре на месту где су печурке, набере и са поносом, насмејан, свеж, задовољан, враћа се у Београд и онда прекорева нас што доцкан устајемо.

Једног празника поподне сретосмо се код трамвајске станице.

— Е, тако, сад ми нећеш умаћи! — ухвати ме за капут, и рече:

— ’Ајде овамо!

— Куда?

— Видиш како оно још сме и да пита старијега? Куда! Куда те старији води. — Уведе ме у отворен трамвај, показа прстом једно место и заповеди:

— Седи ту.

Ја наслутих да ће да ме води у поље и, знајући да су његове шетње дуге, мало се намрштих.

— Никак’о бурење не трпим. Е, сад чекај… Е, дуван је ту, папир је ту, муштикла је ту… Стој, још нешто треба — и извади пет пара. — Ево ти ова пара, па купи видиш онде за ту пару кутију машине, али не смеш да утекнеш. — Купим му машине и дам му.

Он је метну у џеп. Утом се трамвај крете.

— Е, сад ћу да ти купим и карту. А знаш ли ти куда те ја водам?

— Не знам.

— Не треба ни да знаш.

Кад дођосмо до Цареве Ћуприје, рече ми:

— Скидај се — скидосмо се обојица.

Пређосмо преко поља, пењући се шуми на обрешку.

— Видиш ово зелено по чему газимо?

— Видим.

— Е, то је, синовче, трава.

— А видиш оно тамо?

— Видим.

— Оно је шума, а ово је овуда што се шарени пољско цвеће, али ми ћемо наћи лепше.

Наједном стаде.

— Видиш шта сам заборавио. Требао сам да поведем и онога лирског синовца.

Кад смо били кроз шуму, застаде Чича-Милован, па ће у шали:

— Боже Господе, кад бисмо сад срели неког попа, овде у шуми, па да га убијемо! …

— Кога попа?

— Неког, ето, на пример, оног попа што пише песме, што ми љути синовца. — Ту се слатко засмеја и кроз смех додаде: — Јок да га убијемо, него да му вежемо мантију више главе преко руку, па да га оставимо и утекнемо. — Стаде он замишљати шта би све поп радио, па како би молио сељаке да га одреше, како би се сељаци крстили и бежали, па кад му све сузе ударе од смеха на очи и тресући се држи се за трбух и изговара:

— Јадан поп, јадан поп!

Кад бејасмо при изласку шуме, он ме заустави, стаде преда ме, рашири ноге, па ме узе мерити озбиљно од главе до пете, затим ме кажипрстом гурну у чело, и упита важно:

— А знаш ли ти где те ја водим?

— Не знам.

— А умеш ли ти да чуваш тајну?

— Умем.

Он извади из каније с бедара један ловачки нож са ногом од срне.

— Шта је ово?

— Нож.

— Е, ако кажеш коме једно место што ћу сад да ти кажем, заклаћу те као врапца. — Остави нож, ухвати ме за руку и поведе. Изиђосмо на једну рудиницу:

— Стој ту, сад ти видиш поверавам велику тајну: ту има највише печурака. Ево гле, а сутра изјутра ћу да их поберем и зваћу и тебе.

— Хвала, стриче.

— Рекох да те зовем, али чекај да те слишам. Ја ретко кога зовем на печурке, и то радим зато што то чиним кад неког хоћу нарочито да наградим, али ког ја зовем тај треба да уме јести печурке по сељачки. Је си ли ти пекао с чобанима печурке?

— Јесам.

— Како сте пекли?

Ја му кажем и на крају додам да ми је било најслађе кад се у чаурици горе ороси и накупи водице, па кад узмем печурку то прво сркнем.

— Тачно! Да то ниси знао, не би добио печурака.

Кад смо се растали на Теразијама, попрети ми прстом, па показа на грло и превуче руком. Подсећа ме да ће ме заклати ако издам тајну.

(Даље)

Сећање на Милована Глишића (1/3)

Читано на Глишићевом вечеру у Народном позоришту, 4. марта 1908. године

С болом, с тешким болом, сећам се скоре прошлости. Још свеже успомене, и чисто ми неверица да више нема људи у чијем сам друштву провео тако пријатне часове. Још као да чујем Јанкову песму како силно звони: „Мој облаче, немој на ораче“. Као да гледам Митровића како у редакцији „Звезде“ седи затурен на десну страну, а леву ногу метнуо на другу столицу, налакћен на десну руку, шешир натурио на очи, и док Јанко певуши или шта пише, пушећи и кашљући, он прочитава песме за „Звезду“. Мрмља нервозно, цепа, сваки час мења страну, навали се на леву, па кроз минут опет на десну; а шешир његов муку мучи, час га затури, час још јаче набије на очи, иако нема шта да отресе с рукава, док тек скочи:

— О, молим, молим, пречасни, извин’те ви то, неће то Миле ни да чита. Читајте ви, госпо’н попо, песме вашој попадији, — и тресну песме нечитане о под. — Изеде ме, за сваки број шаље по десет песама! То је страшно!

— Каха – искашља се Јанко — баци па гледај пос’о; шта се ждереш?

— Па докле ће да ме дави! ’Оћу да му одговорим да се више не усуђује да ме малтретира.

— Ха, јок море, кад га не мрзи нек пише, шта те се тиче, а ти бацај па ћути.

Утом се појави Чича-Милован, насмејан, крепак, затурио намерно руке на леђа, улази без поздрава, стоји насред редакције, загледа смешећи се сваког од нас, управо мери нас од главе до пете, па ће тек као за се:

— О, Господе боже, да ли да им кажем: Помози бог.

Јанко се накашља, па ће равнодушно:

— Вала, ако и нећеш, стриче.

— Ето, па овај мој матори синовац сасвим поиспропадао. Видиш како се то покварило, па не поштује овога старијега, — вели Чича-Милован, па се окрете Милораду:

— А шта ми се овај синовац љути?

— Будала — вели Јанко равнодушно — љути се на попа што пише песме.

Милорад се жучно и нервозно жали како му се тај поп спопео на врх главе, и да ће због тога раскинути са „Звездом“.

— Уосталом, нисам ја ово мало здрављица нашао на путу!

Чича-Милован га као слуша са саучешћем, а на лицу му лебди осмејак, па ће тек:

— Господе боже, опака некаког попа! Па шта ’оће тај поп? Чудна и зла попа, где ће да ми умори овако синовца! — узе као тужно махати главом и узвикивати: „Јадан синовац, јадан синовац!“

— Па камо, синовче, да видимо шта ’оће тај поп?

— Не, не… – виче Милован нервозно и шорну ногом оне рукописе. — Нисам ни читао, ја чим видим његов потпис, мени се црева претуре, обневидим господине мој! …

— Куку зла попа, будибоксанама! Чекај да видим шта се најмио тај поп, шта ’оће он? — и подиже једну песмицу (свака је на засебној хартији). Мету наочаре, рашири ноге, са лица му блиста задовољство, спремио се унапред на смех, и то му се на лицу осећа. Чита песму попову:

Родољубно срце моје
На Косово мене мами
Јер род мој мили
Не може виш’ у тами.

— Па лепо, болан, каже поп! Немој болан, синовче да вичеш на попу. Види како он каже: родољубно. Нека пева попа. То је попа читао и попадији, па су се здоговорили да то даду у цајтунг, па после сељаци да читају, па попи мило како веле: „Наш попа списује у књиге“. Ето, видиш, синовче, а ти га бацио на патос. Јадан поп, јадан поп! — понавља једва изговарајући речи од смеха. Толико се смејао да су му све сузе лиле низ образе. Кад се исмеја, окрете се вратима и рече:

— Е, то је славно, е то је славно! Е ’ајд уздрављу, синовци. Изиђе на улицу и с улице допре његов гласан смех и још једном:

— Јадан поп, јадан поп!

— Којешта — љути се Милорад — не разумем овакве људе. Њему то смешно. Напослетку, чега ту има смешног? Море оно… ’ајд, нећу ништа да говорим.

Пред подне већ је редакција пуна.

Божа Кнежевић седи у углу редакције, провлачи руку кроз косу, оне паметне очи гледају кроз прозор у даљину, уздише гласно;

— Хој, боже мој, боже мој! — слушајући како се Милорад опет љути на покварено доба, на целу земљу и у силном гњеву узвикује:

— Дође ми да завијем чалму, господине мој, чалму да завијем, па да одем турском султану — уосталом, и тај султан — ал’ за инат, господо, да га дворим, што рекла песма, за девет година, да издворим војску од најљућих Арнаута, па да је водим на ову погану земљу да је уништим, поробим, попалим, да је нестане да се бар не срамоти пред светом.

— А шта вреди, за име бога, викати, Милораде, та ово није културно друштво, ово је гомила Цигана у које се нађе по неки човек, и тешко њему! — додаде Божа, протури руку кроз косу и уздахну гласно:

— Хој, хој, боже мој… Гомила Цигана; хој, боже мој, боже мој!

Сремац баш беше на вратима. Сврати покашто да нађе кога за шетњу. Насмеја се шеретски па ми шапну:

— Замисли, молим те, Милорада како с чалмом предводи војску! — и засмеја се до суза.

Често је, кад се на цело наше колено наљути, Митровић понављао ту своју војску што ће да је издвори од султана, а кад је Чича-Глишић присутан, он се као уплаши и као одмичући се вели:

— Куку, опака синовца, јаој страшна синовца! Видиш он би онако у чалми и стрица заклао. Страшна синовца, страшна синовца!

Како је то још свеже у памети, како ми се због кратког растојања времена још све чини неверица да заиста нема више тих људи!

Али, на жалост, нема. И ко није познавао те људе, ко се није с њима дружио, ко је само читао њихова књижевна дела, осећа колико се штетило, а како је тек за нас што смо навикли на њих, што смо, усред ове гомиле људи обичних, а који чине већину друштва, што се само боре за превласт, корист, класу и добит, имали за друштво те несебичне, идеалне људе, који су себе жртвовали земљи.

Али, како изгледа, и самом богу није било по вољи да те људе и даље држи у овом нашем данашњем друштву. Изгледало је и њему више недостојно да остави и даље на овом гадном вашару политичких коцкара, трговаца класа и лиферација, продаваца своје части и достојанства, у досадној вреви разних џамбаса, удворица, сујетних шупљоглаваца, лифераната и масе политичких Цигана и слепаца што пред разним парти[ј]ским шаторима богораде — данас пред једном сутра пред другом, та гомилчина што рекао покојни Митровић што сама за се мора рећи:

Који данка не видимо,
Већ за туђим очицама
По свету се претуцамо.

Заиста, само се тако могу објаснити ове нагле смрти првих наших људи. Бог им је рекао: ходите к мени, и позва из овог друштвеног брлога за кратко време и Јанка и Сремца и Митровића и Кнежевића и Чича-Глишића и Матавуља.

Ти су људи били видело у тами наше земље. И још више: они бејаху со соли земљине, али нажалост њих нема више.

Мир и слава пепелу њиховом!

Један од тих великих људи био је и Чича-Милован. Мени је вечерас пала у део једна тужна дужност да се с тугом у срцу сећам њега, мог доброга стрица.

У један мах перо је застало баш на овоме месту. Што сам се више сећао Чича-Милована, тим су све више оживљавале успомене на све помрле великане и ја сам застао, нисам смео ни могао никуд даље, и одједном ми се чисто створио пред очима Чича-Милован. Насмејан, добродушан као и увек, а као и увек прави се љут. Гледа ме — тако га замишљам — маше главом, па као вели:

— Господе боже, Господе боже, па и оно се замислило, па и оно жали! Јадан синовац, јадан синовац! …

Суза је заврела на око, али место да кане, ја сам се болно насмешио и у себи помислио:

— Опрости, стриче, моменталној клонулости мојој, опрости, али кад год ми пред очи изађе твоје свеже, насмејано, доброћудно лице, увек ће ми дати, снаге за нове напоре у животу. Опрости ми сада!

(Даље)

Говор на Х годишњем збору Професорског друштва

Господо, ја мислим да смо се сви погнуте главе и са истим осећајима састали у времену кад је положај наставника, а исто тако и положај Професорског друштва, сведен на најнижи ниво, јер се његов глас није чуо баш у времену када је био најпотребнији. У овим, за школу најкритичнијим тренуцима, наше се Друштво обишло, те није могло послужити своме позиву у оној мери како су то интереси школе захтевали. Према свим овим приликама, ја налазим да би било умесно да овај десети редовни збор реши да се рад овога збора прекине резолуцијом коју сам спремио, и за коју молим да је збор прими. Резолуција гласи:

„Десети редовни збор Професорског друштва на својој седници од 9. августа 1898. године, саслушавши пажљиво извештај Управе Професорског друштва, налази да Управа није довољно у своме извештају дала израза новом стању, створеном у најновијем времену по средњу школу и њене раднике и изјављује:

  1. Да је право стање у средњим школама назадније од пређашњег;
  2. Да је великом школарином сужено поље васпитања средњошколске омладине, као и слободе наставничког кретања у школи, противно педагошким захтевима;
  3. Да је његово извођење назадак за школску омладину;
  4. Да је ово извођење својом наглошћу потресло скоро цео рад наставника средњих школа, да је омаловажило значај факултетске спреме, значај нашег највишег просветног завода – Велике школе, државне испите, и оштетило углед наставника средњих школа и у држави, и у друштву, и у школи.“

Београд,
9. августа 1898. године

(Домановићева резолуција је на крају збора усвојена без дискусије, прим. ур.)

Говор на Таушановићевом вечеру

Поштовани посетиоци,

Ви без сваке сумње знате ону народну песму: Женидба од Задра Тодора. Кад знате ту песму, онда знате и Јерославац Марка, „који јунак за бога не знаде. Да га молиш, умолит’ не мореш, да се бијеш помоћи ти нема, а да бјежиш утећи му нећеш“. То је давно било, па се помињало. Е, али, дан дањи има говорника који јунаци за бога не знаду. Замислите ви овако свиреп случај: Дошли ви на концерат, дошли да учините добро дело и да пријатно проведете вече, и не сањајући каква вас опасност може снаћи. Седите, ви као то сад, сербес — слушате певање, свирање, декламовање, и очекујете даље тачке програма, док, тек, испадне однекуд неко намрштено, надувено лице, вуче под пазухом некакав дењак хартије, и то биће упутило се право столу застртом чохом, и на столу чаша воде. Таман помислите: „Куд ли ће ово чудо, бого мој!?“ — а оно биће па за сто. Накашља се два-три пута важно, тресне дењак хартије преда се, избрише наочаре, па започне: „Поштоване госпође, госпођице и господо, ја сам веома срећан што је баш мени пала у део та почасна дужност да вас вечерас позабавим. Ја ћу вам вечерас говорити о утицају кисеоника на тело. Пре него што пређем на то, потребно је да вас мало изближе упознам са оним стварима које су потребне за разумевање овог предавања… Е, хвала им лепо!

Мислите ли да сам ово изимислио? Има пуно оваквих, далеко им лепа кућа, и ја вам од срца желим да вас овако зло никад у животу не снађе. Испричаћу вам само један овакав случај кога сам био очевидац.

Елем, у једној паланци у унутрашњости забава са игранком. То је било o Светом Сави. Свет к’о свет, искупио се да се мало забави, да приложи коју пару за сиромашне ученике. Једним словом, добри људи. Сала којекако декорисана, намештене столице. У првим редовима даме, даље мушки. Отпеваше деца: „Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави“. Дивота! Наједном, појави се стари директор, строг и намрштен, мету један дењак хатрије преда се, промери публику два-три пута, искашља се, сркну мало воде, понамести се на столици, засука рукаве, па поче тупо, промукло: „Поштовани гости…“ Ту превуче руком по оном дењку, узе један лист с гомиле, поново промери публику, па продужи:

„Овога вечера, господо, ја сам рад да се мало позабавимо на прошлости Србиновој“. Неки мирно чекају, једни изговорише. „Ако, ако, тешто!“ и не слутећи шта ће бити, а нас неке прође језа целим телом. Један мој друг из задњих клупа подиже се, пропе се на прсте, и кад угледа дењак хартије, изговори очајно „Аууу-у“, и сруши се на седиште.

„Пре свега, поштовани гости, да бацимо летимичан поглед на оно доба кад су сви људи живели у заједничкој својој постојбини, у колевци људског рода, која се налази у Азији, тамо негде у подножју Хималаја…“

Лепо нам иде! — помислих у себи.

Читав сат баца човек летимичан поглед на заједничку постојбину, а затим пређе на пресељавање у два правца.

Погледам, а онај женски свет оборио главу, зној их облио и очајно гледају у онај дењак хартије. Није им лако. Неке добре домаћице вечерале ђувече, па сад, стегнуте у нове фистане, морају да слушају стару постојбину, девојке дошле да играју, да се позабаве са каваљерима. Носи ђаво и старог директора и његову постојбину и Хималаје! До тога ми, тек, није. Али горка чаша мора се испити до краја. Многи мушкарци већ гунђају, пропињу се и загледају колико је табака још остало, и с очајним болом узвикну: „Брука, ово је тек почетак!“

После дугих мука невине и добре публике, промешкољи се директор, пину мало воде, погледа по клонулој, увелој публици, али га не тронуше очајни погледи којима женски свет проси милости, јер он јунак за бога не знаде. „С овим смо, поштовани гости, свршили овај део…“ — На ту реч свршили освежи се публика, прену из клонулости, али радост би кратка, јер говорник продужи даље:

„А сад да пређемо на словенску заједницу, да видимо њихову стару веру, обичаје, начин живота и остало“.

Уздаси се чуше, и публика, та безлобива жртва, клону.

Кад се сврши са заједницом, дође на ред сеоба Срба, па прво доба, па жупани. Публика ни жива ни мртва.

„Е, сад господо, кад смо завршили са овим периодом…“ „А, хи! …“ чуше се узвици као да бацисмо терете с леђа, пренуше даме, почеше људи устајати, али одједном немилосрдни говорник додаде. „А сад, господо, долазимо на Немању. Важност рада Немањина веома је велика и ми се ту морамо — („Одложити” — вичу неки) подуже задржати“.

Настаде метеж. Једни кашљу, једни узеше шкрипати столицама, једни гласно почеше протестовати, док стари директор устаде:

„Шта је, срам вас било? Шта хоћете? Зар сте ви Срби и Српкиње, не било вас! Е, нећете тако. Хтели бисте да ђускате, да играте. Нећете. Хоћете да чујете прошлост Србинову. Давно ја вас чекам да вас овако на куп похватам. Елем, слушајте: важност Немањина рада огромна је и, као што малочас рекох, ту ћемо се мало дуже задржати…“

Даље можете замислити. — „Којом муком најволиш мучити“, што вели песма.

Други један говорник кидисао је, опет, у једној паланци на добру и мирну публику усред бела дана, пре подне. Тај нас је, опет, морио „ферментним гљивицама пливајућим у ваздуху“.

Верујем да му је и спомен на ове претрпљене муке непријатан, а рад сам да и вас поштедим.

Ја имам срца, и знам за бога. Ви сте добри људи, дошли сте овде да учините добро дело, па куд би ми душа кад бих вам то добро злим вратио? Не, то никако! Ја нисам рад да ви овде паднете као жртва мог дугачког говора, те би се после морао образовати нов одбор, коме би био задатак:

„Прикупљање прилога за споменик невино изгинулим жртвама на Таушановићевом вечеру од успомена г. Домановића“.

Боље да се овако на леп начин сврши.

18. децембар 1904. године

Јанку

Јанко! Добра душо, добро наше. Звао си ме, звао у она мучна времена, кад су главе наше пред смртним концем стајале, звао си ме да ти дођем у Мачву, у твоју богату Мачву из китне Шумадије моје и ја не дођох. Ти мени долази свакодневно у подрум, где сам с породицом робовао, и ту беше ми сва утеха твоја писма, јер у оно доба, кад се погасише и листови књижевни и уметнички, кад кроз Србију затресе ваздух жандарски кундак и ропски ланци, тада, тада, тада ти, добри мој чика Јанко, долазаше мени, мени у јаду, да један другом јад јадујемо.

И ти певаше у то доба, кад не дадоше да ишта поштено штампамо, ти певаше оним твојим силним мушким гласом, силно, слободно, ону Змајеву дивну, велику песму:

Видов дане вид’о си мегдане
Видео си славу и јунаке:
По сто срца у грудима једним
Једну снагу међу стотинама
Ој, јунаци, дико и поносе,
Српско име, порушена цркво,
Ој, слободо, погажени цвете,
Како ће вас прежалит’ девојка?

О, мој добри, ча-Јанко, како је мени, коме је слобода од хлеба преча, падала слатко та твоја, твоја песма јер си је ти осећао заједно са Змајем, а певао је оним јеком, јеком Шумадије наше, јеком, који не разуме подлац, јеком који је одјек револуције, јеком поносне Шумадије наше, јеком оног силног бола, што га само поштене душе осећају! Еј, мој, ча-Јанко, то ми сељачка чеда најбоље осећамо. И ти мене позва да у твом селу осетим то, да ти вратим као старијем посету, да видим Мачву, па да ти дођеш у моју Шумадију.

И ја не дођох.

Ја, ча-Јанко, не видех твоју Мачву за здравља твога.

Јаој, несрећна удеса. Ја ти, Јанко доброто, Јанко, који си и непријатеље волео, Јанко, који и кад ти ко чашу воде даде, сматраше за дужност да му целог века робујеш, не дођох, а накањивах се. Луда сам био.

И не дођох кући твојој за твог оног силног здравља, кад беше, као што ти у причи велиш, „као од брега одваљен“ па да ми у твојој питомој и богатој Мачви запеваш твојим силним, управо Јанковим, гласом:

Мој облаче, немој на ораче,
Мој облаче!

А шта ја учиних?

Дођох ти први пут мртву.

Место твоје песме чуо сам звона црквена, која си ти као дететом слушао, видео сам Мачване где плачу, а то за мене нису били само Мачвани, већ оживеле твоје приче.

Плакао је народ, плакали смо и ми, а и шума мачванска шуштала је кроз горе духом твојим, а жуте пшенице клањајући се пред лаким поветарцем као да су говориле:

„Нас ће пожњети и појести, али у Јанка вечно живе мачванске њиве.“

Није то само жито: то виче све, то жубори Дрина вода, то шушти мачванска шума, то и Савини таласи веле, то казује сељачка суза, то исцепани гуњ, то и богата кућа мачванска одобрава.

И би суђено, мој слатки ча-Јанко, да се први пут у твојој питомој Мачви тако тужно састанемо, да ти мртву на гроб дођем, да дођем на даћу место на весеље.

Е, али то је судбина наша! Не могу да те грдим ни да те корим, ти би само казао оно твоје:

„Пха, остав’те ме, таки сам човек.“

Јест, так’и си човек!

Живе и они, који нервом не живе, него кад се данас на жишци опеку, тек прекосутра осете бол и метну у уста опечен прст. А тебе нема, Јанко, побро и пријатељу мој.

Драги Јанко, Мачва те даде и Мачва те узе, а кад ја легнем у мојој Шумадији, онда ће моји церови шумадијски, кад зашуште болом ове јадне земље, поздрављати тебе тамо сред Мачве и довикивати нашу општу једину жељу коју, си ти гајио увек, увек док те знадох:

Мој облаче, немој на ораче!

„Српска домаја“
13. јул 1905. године