Архива | Кореспонденција RSS for this section

Поводом инцидента у „Такову“

  • 21. маја 1902. године, дошло је у кафани „Таково“ до свађе између Домановића и Јаше Продановића, приликом које је случајно лакше повређен Бранислав Нушић. Новине су тај догађај претвориле у скандал и сензацију, те је Министарство захтевало њихово изјашњење:

Рађено у Министарству просвете и црквених дела 25. маја 1902. године

У неким београдским листовима од ових дана излазиле су нотице како се г. Радоје Домановић, писар Министарства просвете 21. овог месеца посвађао са г. Јаковом Продановићем, проф. Гимназије краља Александра I, у пивници „Таково“[1] и том је приликом г. Домановић потегао чашу на г. Продановића, те њега не погоди већ г. Бранислава Нушића, управника Народног позоришта у пензији, и нанео му тешку телесну повреду.

С тога наређујем г. Домановићу да одмах поднесе своје опширно изјашњење свему овоме.

П. бр. 5421
25. маја 1902. год.

По Наредби Министра просвете
Начелник
Ст. Лалевић, с.р.

  • Домановићево изјашњење:

Рађено у Министарству просвете и црквених послова 27. маја 1902. год. у Београду.

Према акту г. Министра просвете од 25. маја о. г. П. бр. 5421. част ми је одговорити ово:

21. маја ове године у 8 часова увече отишао сам на седницу оснивача књижевно-уметничког удружења, ради избора редовних чланова. Наш је састанак и овом приликом, као и пре тога, био у засебном локалу гостионице код „Такова“. Међу осталим члановима био је и г. Ј. Продановић, проф. гимназије краља Александра I. У нашој узајамној препирци дошло је до сукоба између мене и г. Продановића због извесног питања, које је расправљано у нашем ужем кругу пријатеља, и које га као интимну ствар не желим ни у ком случају провлачити кроз званична акта. Та препирка је чудним случајем узела нервозан карактер и г. Продановић је том приликом један мој израз – који је у свакој прилици дотадашњег нашег јаког личног пријатељства могао бити свакојако протумачен, него као израз злонамеран, бачен против њега у намери да га увредим – моментално у раздражењу рђаво схватио у том тренутку, те се и њему, као што се дешава и многим другим људима, десио необјашњив психички моменат у коме је учинио један нервозан испад, који ни он не може, као паметан човек, одобрити сада када о свему хладно мисли. Али дешавају се многи тренуци у којима човек ради нешто без узрока, што је у толико пропуштених прилика требало да учини са много и много оправданих разлога.

Г. Продановић је том приликом ударио мени шамар и после тога је, што је врло природно, морало доћи до онога што сам ја учинио. У таквом тренутку човек са иоле осећања не може остати хладан, па чак и онда кад доцније, при хладном размишљању, нађе оправдање за човека који га понизи. Ни ја нисам могао остати хладан у таквом тренутку и морао сам учинити оно што истински часу и осетљиву човеку дужност налаже, бранио сам се, а у таквим приликама никад не може да буде ни речју ни штампом, нити човек од поноса може у моменту када добије шамар мислити, управо не може му на првом месту, прва помисао у том тренутку бити, како ће прилепити марке на тужбу – тако је и са мном било и ја сам због тога шамара гађао чашом г. Продановића у намери да га ударим што јаче и казним тим путем што више, и по срећи тај ударац није погодио г. Продановића, јер је њему непосредно и био намењен, већ је само закачио г. Нушића ни крива ни дужна. Удар је тај мени причинио више бола него све друго, иако није био јак, непосредан, већ га је само чаша закачила овлаш.

Све је ово изазвало нешто граје у нашем локалу и неки који су ваљда нешто начули од иначе непосвећених довољно момака, што су нас служили, протурише кроз публику, што је седела у башти гласове, како сам ја Нушића убио и како су га однели на сецирање у болницу. Радознала публика не могући од завесе да види шта се чини у нашем локалу, из кога се распростреше чудне, тајанствена узрока, приче о убиству, не могаше се савладати већ да своју радозналост задовољи почеше улазити у локал. Ми смо у то време, узбуђени тако немилним случајем седели без речи на својим местима и не осврћући се на ту масу доколичара. Полиција је одмах наредила публици да се удаљи. Двојица од нас смо отпратили г. Нушића кући, а сви смо се потом разишли својим кућама.

Тако је текла ствар и на томе је све свршено.

Новине су, као и увек готово, донеле погрешне нотице о целој ствари, а вечно склоне да праве сензације у јавном мнењу измислише како г. Нушић пада у несвест и како ће тешко остати жив јер му је мозак повређен. Нушић је врло лако ударен, без моје намере, случајно. С њим сам заједно седео у његовој кући и он је разговарао и шалио се на рачун тако сулудих нотица у истоме тренутку када су многи из јавног мнења заједно с новинарима оплакивали његову прерану смрт, констатујући тиме губитак за нашу књижевност.

Ово што се десило међу нама, дешава се и међу чиновницима у канцеларији и међу свештеницима у цркви и међу браћом у кући и међу посланицима у парламенту и где се још не може десити међу људима, па иако паметним, кад су од крви и меса. То се десило између мене и г. Продановића, између два најбоља пријатеља, у затвореном кругу, међу осталим нашим интимним пријатељима. Ни мени ни њему данас то не може бити мило, ни поносно, ни паметно, али се десило и ми поправити не можемо.

Ако г. Министар нађе да је ова непријатна случајност унизила мој чиновнички углед, ја молим да се према мени учини све што би закон захтевао за све случајеве ове врсте, исто као према свима другима, који се зову чиновници и који примају плату из државне касе у нашој земљи, па чак нека се јавни и засебни локал и све друге разноврсне околности разна значаја идентификују.

Понизан,
Радоје Домановић

  • Продановићево изјашњење:

Према наредби Господина Министра П. бр. 5421 од 25. маја о. г. подносим ово изјашњење:

У животу се чешће дешава да и најтактичнији човек преступи правила такозване друштвене „пристојности“, да би одбранио свој образ. То се догађа људима од части па били они необразовани или највише интелигенције, незнатни или на највишим друштвеним положајима. То бива и овде на Истоку и тамо на Западу; бивало је у прошлости, па ће, несумњиво, бити и у будућности. Непосвећеној у ствар гомили може изгледати једна појава као неред, док непосредним учесницима те ствари није друго до једна дужност извршена према себи. Уосталом има тако незгодних прилика да би уздржљивост и кад би је могло бити, била једна врста слабости карактера. Такве природе је био и судар о коме Господин Министар тражи изјашњење: нас обојица завађених радили смо како нам је диктовало наше поимање части. Београдска штампа појмила је деликатет ствари те је ћутала готово сва, изузев један квалитативно и квантитативно незнатан део њен. Данас, готово је немогућно изнети целу ствар подробно и непристрасно, јер се не може никако обележити оно осећање које је претходило акцији, јачина његова као и она духовна атмосфера која би једино и могла бити тумач акција. А без тога ма са колико тачности да се исприча цео ток ствари, то ипак не би било верно у правом смислу речи.

30. маја 1902. год.
Београд

С одличним поштовањем
Јаша М. Продановић, проф. с. р.

  • На саслушањима је министар записао:

Нити је г. Домановић у свом изјашњењу могао да се оправда што га је г. Продановић ошамарио, нити опет овај што је ту увреду најпре оћутао, па се тек после присетио да г. Продановића чашом гађа а да погоди и повреди ни кривог ни дужног г. Нушића.

Скандал који су они изазвали и који није могао остати тајна већ је у јавност избио, баца ружну светлост на њихово васпитање, једнога као професора и наставника омладине, а другог као чиновника Министарства. Они би за ово требали бити кажњени по Закону о чиновницима грађанског реда, али пошто су због овога премештени из Београда то нека им ово као казна буде.

Оставити овај предмет у архиву.

2. јуна 1902. год.
Београд

Министар просвете и црквених дела
Драг. Стаменковић, с. р.

  • Домановић је тим поводом упутио Министарству молбу:

Господину Министру просвете и црквених послова

Да бих могао своје приватне послове уредити, неопходно ми је потребно да још месец дана останем у Београду. Молим Господина Министра просвете да ми за ово време изволи одобрити одсуство од дужности.

10. августа 1902. год.
Београд

Понизан,
Радоје Домановић,
Суплент гимназије св. Саве

  • Пошто Домановићу није одобрено одсуство, он је поднео оставку на државну службу:

Господину Министру просвете и црквених послова

Пошто ми Господин Министар просвете није изволео уважити молбу, којом сам тражио месец дана одсуства ради уређења својих приватних послова, а мени није могућно одмах отићи у Пирот, где сам неправедно премештен, принуђен сам да овим актом поднесем оставку на државну службу.

12. августа 1902.
Београд

С одличним поштовањем
Радоје Домановић,
Супл. гимназије св. Саве

  • Домановић је након овога, указом од 17. августа 1902. отпуштен из државне службе.

 

[1] Кафана се налазила на углу Таковске и Војводе Добрњца.

Advertisements

Љуби Ковачевићу

Господине Министре[1],

Узимам слободу да Вам се као бивши ђак обратим овим приватним писмом. Унапред Вас молим да ми не замерите, што ћу бити искрен и отворен.

Не мислим, Господине Министре, да кукам и мољакам, јер ми је тај посао одувек био одвратан. Само сматрам за дужност да Вас искрено известим о ствари о којој сте Ви како изгледа исувише погрешно слушали.

У Пироту има доста кућа у којима седе неудате девојке и то је једини разлог што се на Г-ђицу Ракетићеву чим је дошла почело викати. (То само те куће). Сам тај случај што је она сироче без оца и мајке служио им је као оруђе… Ја сам се према њој увек солидно али љубазно понашао, па су и то мрско гледали и настаје нова поворка сплеткарења.  Прошле године г-ђица Наталија Ракетићева учитељица овдашња добила је о испиту добру[2] оцену, а томе је, верујте, узрок најгадније паланачко сплеткарење. Свака паланка пуна је тако гадних ситничарења, али те ситнице су крупне ствари при утицају на питања овакве природе… Ниједан озбиљан и частан човек не може о њој ништа рђаво рећи. Не заклињем се, али ми се чини да је и ту учињена тешка неправда. Ја сам је испросио и морао сам одуговлачити са свадбом због материјалних незгода… 14. сам мислио да се венчам и јутрос чујем да је она премештена у Врањску Бању[3]. Тиме ми је учињена велика незгода. Напослетку, верујте да ми није тешко што ће ми се десити незгода у животу, јер њих мора бити. Тешко ми је да гледам како сирота и честита девојка страда због злобе гадних и покварених људи, који ће имати срца да се из свег гласа смеју што су били јунаци да учине неприлику једној немоћној девојци без игде икога.

Верујте да сам Вам истину изнео.

4/Х – 95. г. Пирот

С одличним поштовањем,
Радоје Домановић, предавач.

 

[1] 1895. године, министар просвете и црквених дела Србије био је Љубомир Ковачевић. Прим. ур.

[2] Тј. не одличну. Прим. ур.

[3] У исто време, Радоје је премештен у Врање. Ипак, Радоје и Наталија венчали су се у Пироту, 12. октобра 1895. Венчао их је пријатељ, свештеник Алекса Јовановић, а свадби су присуствовали још само кумови, Перса и Јаша Продановић. Прим. ур.

Писмо Ристи Одавићу (2)

29. авг. 1895. г.
Пирот

Ти си ме, драги мој Ристо, погрешно разумео. Мени није ни падало на ум да ћеш ти чак размишљати о томе што сам ти се обратио са жељом да чујем твоје мишљење о мојој женидби. Ја сам то урадио из простог љубопи[т]ства, а већ и сам знам да је ствар свршена. Само не знам како ти се могло учинити из прошлог мог писма да сам нерешљив. То баш није, јер ја нигде нисам био сталнији него у овој ствари. Како можеш опет онако што да кажеш: „ако си просио из лакомислености“. Лакомисленост (и ако је има код кога) никад не би смела тако далеко да иде, јер у том степену чак се не би ни могла тим именом назвати, већ глупачлуком или „животињизмом“. Ко би могао тако што радити (бар у оваквој прилици) то не би био лакомислен човек већ животиња.

Моје личне ствари стоје врло рђаво. Ситуација је тако запетљана најразноврснијим везама да ћу имати страшних неприлика и непријатности. Односи са мојима код куће нису ми ни по јада према другим стварима. На послетку мора се све свршити.

Ја сам доста давно престао да гледам кроз „црне наочаре на свет“, а то је добро јер у каквим се сада околностима налазим не бих могао издржати.

*

Збиља, добро се сетих нешто. Је ли, свињо неучтива, зар сам икад био будала. Заредио ти па частиш ли ме, частиш.

*

Све је добро и красно, али стила проклетог немамо ми овамо по паланкама. Додуше стил нам и не треба до само у случају када се дописујемо са људима што живе у „стихији звука“. Ако хоћеш истину да ти кажем ти би најпаметније урадио да оставиш тај глупи Београд па да дођеш једну годину бар да живиш у каквој паланци и да се умешаш и сам у какве галаме. Како ти се не досади та укрућеност и затегнутост београдске званичне етикете.

*

Још нешто. Ја те питао уопште да ми кажеш како ти мислиш о целој овој мојој ствари а ти ми описујеш вереницу као да је пасош. Не знам како се то тешко разумемо, зар због тога што сам ја „из внутрености“ или се ви тамо у Београду често пребацујете.

С поздравом твој
Радоје

Здраво песниче!

Писмо Ристи Одавићу (1)

Јуна 16. 1893. год.
Крушевац

1. Мото.

Чекај док те ја поткупим ђидо,
На мојему без седла пегазу.
Те се зоби чкаљем и бодљиком…

… М. У. а

2. Философирање (видиш да и ја радим на том гнусном предмету) о томе какав треба да буде Штил и каквог, управо коликог, обима мора писмо да буде.

а) ШТИЛ мора бити грозан и страшан, то јест силан, моћан, тако да извесни мора пасти у несвест кад само један ред прочита. Боље би било кад би могао да удесим тако да му једна реч буде доста за „убити га“ „ки ладне воде“. Али на жалост видим да то не могу успети. Како ми збиља изгледа сада то немогућно, али знам извесно, да ће се временом људи толико усавршити, да ће то моћи без муке постићи, па још можда и дотле дотерати… нећу даље о томе. Остављам потомству нека ту реченицу дода. Наравно, да ће потомци јадиковати што ја овако ЦЕЛОМУДРЕНИ не написах ту реченицу, јер ће нањушкати да би ту сигурно испала таква мудрост да се поколења диве, а не знају будале да сам ја то оставио да они попуне само због тога што сам осетио да ћу треснути какву капиталну глупост. — Сума сумарум: ШТИЛ мора бити ужасан и тако јак да те бар ако не први ред, а оно на послетку, цело писмо тако порази да мораш пасти у несвест и због гадости стила то ти се може десити. Не мислим да то у овом случају буде, али као „философ, философирајући“ морам све случајеве да предвидим.

б) Писмо мора бити велико, само за то да ако ме пусти штил изда, (као што често има обичај), онда бар количина реченица нека ми послужи у овом „племенитом“ предузећу, јер пошто пото, цркло пукло, извесни мора бити овим писмом „тотално утучен.“

Проба

Опет мото:

1. Севај муњо, пуцајте громови
Чрезмерије потреса вас људско
Процвилите мравеж и пауци
Уплач’те се брда и долови.

(Не ваља, ово је сувише благо, треба наћи нешто грозније, страшније, а ако га нема ни код једног писца, онда ћу ја сам измислити).

2. Миле ђипа, хоће да утуче
Мируј море појешће те Вуче.

(Сувише глупо и управо мизерно; нема ни мало силе. Морам друго што тражити.)

3. На средини морске пене
Цепа муње и громове.

(„МЛАКО“ сувише, Треба јаче тражити.)

„О, људи пси…“
Ајак…“

(Ха, сетих се нечега али је тако силно да ћу бити тропа, или ћу човека сасвим убити, а то је:)

Залазећег сунца жар
Паде на твој адиђар…
А са њега на дувар…

Право писмо

18. јун 1893. год.
Крушевац

Мото:

(Неки грозан крик да човеку уши заглуне.)

Они, гадни, епитети, господине, у ВАШЕМ ЦЕЊЕНОМ И УВАЖЕНОМ ПИСМУ које се одликовало својом гнусном и грубом садржином, били су само удар који нађе искру у камену. Ви сте вашом жаоком пробудили успаваног лава, који ће моћи својом снагом да дâ израза своме ужасном гневу! Да, господине, ви сте својом несмотреношћу створили себи тако ужасног и страшног противника, који би могао пола света затрти.

Нећу се борити, ни мачем, ни шарком пушком већ пером, али имајте на уму да је моје перо „силније“ од мачева свију светских освајача. Мој је стил, као што већ видите, страшнији и од самог мора КОЈЕ УСЛЕД БУРЕ ПОБЕСНИ, те РИЧЕ, СТЕЊЕ, праска и ломи све шта му на пут стане, „које не зна за препреке већ само себи поставља границе“.

Ви се са мном можете тако борити као што се лађа бори с „пошашавелим“ океаном.

Гадном робу Стеви, б) који је иначе слаба и неиздржљива духа, доста ће бити да види само једно слово из овога напред означеног, најбурнијег места па ће га то потпуно сразити.

Да не би ПАЛИ у очајање напомињем ТИ, да се шалим, јер нисам толико страшан.

Ова те је напомена без сумње јако расположила стога имаш рачуна да „ДАВАШ“ по једно пиће на цело „друштво“, а ја имам гут ДВЕ чаше ПИВЦА кад дођем тамо.

Ишао сам твојој прији, али се нисам деликатно провео.

Нашао сам је у школи између чаеова, јер ми нису знали казати где је са станом.

Представим јој се и дам писмо, а она ме понуди у „концоларију“.

Уђосмо и почесмо се разговарати о уређењу Крушевца, о испитима по основним школама и „шта ја знам“, што рекао Мата, в) а она не чита писмо, већ га остави у неку рачуницу.

У том се натрпаше у канц. још неке три учитељице. Ту се отпоче клањање и представљање, а после поседасмо сви за сто.

Елем, њих четири, а ја сâм, али им нисам дао ока отворити, не би веровао да сам ја онај исти Радоје тако сам био разговоран, смотрен и окретан. Томе је, мислим, нарочито узрок то што су све узгред буди речено (твоја прија мало одвојила) поружне, а ја се међу таквим „друштвом“ красота крећем јер сам навикао „унтерхалтујући“ се са Султаном и Пејићевом.

Разговарали смо о многоме чему, али ни о чему важном већ све о неким простим и прозаичним предметима.

Било је и шале, али ти не мораш све да дознаш, доста ти је толико.

Задржао сам се код њих безмало читав сат и главно је да за то време писмо је стајало непрочитано.

Отишао сам и она рече да те поздравим кад се видимо.

*

Наишао сам овде у Крушевцу на један изванредан тип, и сад га „својски студирам“.

*

Ја овамо живим ки човек: једем, пијем, спавам и шетам. Написао сам три табака „Дом. Учитеља“, али то је тако глупо, просто, мизерно и већ и сам не могу да се изразим, отприлике као да је писао Трандафило. Дакле, углавном ја сам дангубио.

После подне идем из Крушевца право на Јастребац, а затим ћу се два-три дана бавити по околним селима и онда ћу натраг за Београд.

Без поздрава
„УШТВА”

Писмо Милану Савићу (2)

Београд, 31. јануара 1901. год.

Пошовани господине,

Хвала Вам на искрености и замеркама које сте учинили из пријатељских побуда, као човек који цени мој књижевни рад.

Мени је жао што Вам са својим радом за „Летопис“ нисам могао помоћи као што сам имао намере.

За близу десет година мога рада давао сам једино радове уредништвима која су ме звала на сарадњу, те сам све што давах давао искрено само оно што се мени чинило добро, јер потписујем. У нашим критикама многи су ме хвалили, а многи грдили. Једни су порицали вредност мојим сатирама и хумористичким радовима, називајући их ординарним пашквилама и обичним, неписменим новинарским чланчићима, а у исто време утврђивали као неки мој таленат (који наравно „врло много обећава“). У другој врсти мога рада, док су други радили обратно и оне прве хвалили готово до ласкања, а одрицали вредност другима. Све ме је то навикло да и хвале и грдње примам подједнако, а пријатељске замерке, кад су искрене, примам срцу најискреније, размишљам о њима, али ме крај свега тога ипак мами нешто на своју страну, јер многе ствари моје које сви хвале и по садржини и по облику ја лично не ценим, а многе ценим ја лично, па ма их нико не ценио. Ако је то мана, ја је имам.

Велите да је најбоље да Вам пошаљем другу причу. То засад поред најбоље воље не могу учинити, јер још нисам готов са овећом сатиром коју ћу штампати у „Српском Књижевном Гласнику“ и одатле одштампати у засебну књигу, а да пошаљем то Вама незгодно би било, јер није за тамошње прилике, а и ред је да се наше мане и беде овде износе где и постоје.

Што велите да гледамо све црне ствари. Ја лично гледам и друге, али при оваквим нашим приликама држим да је крајње време да се престане с улепшавањем ствари. Кад ко има заразне ране, треба на њих указати, то је преча дужност него их прикривати да се ко не гнуша. Има и лепих ствари, али мање него ружних, а и од то мало лепих ствари гре’ота је правити ларму и преувеличавати их дотле да у земљи која пада и економски и материјално, изгледа како у њој тече мед и млеко. Причати како је све лепо, а у ствари сам јад и невоља куд год се човек окрене, куд оком погледа, па не указивати на све то у свакој прилици, кад год човека заболи срце да што каже, била би гре’ота, било би неискрено.

Али да оставим те, уосталом, ствари, које су, на крају крајева, врло релативне и зависе од природе која их посматра, па да кажем што је главно и што сам једино и требао писати.

Молим Вас, дакле, да ту моју ствар (причу, слику, путну белешку, шта ли је) која на Вас чини тако неугодан утисак вратите мени натраг у обичном крстоплету, а ја ћу Вам за ту услугу бити веома захвалан.

С искреним поздравом и одличним поштовањем
Рад. Домановић


Писмо Милану Савићу (1)

Поштовани господине Савићу,

Врло радо ћу се одазвати вашем позиву, који ми је много мио.

Ваше писмо ме затече у добар час кад сам „званично болестан“ седео код куће и писао приче о државном трошку, на рачун плате чиновничке, за коју сам требао да радим у министарству, али ко велим неће ни то мало зло земљу упропастити кад је већ толико зла и невоље претурила преко главе.

Ја имам засад једну готову слику, која би изнела штампан табак: „У сеоској ме’ани“, и њу сам хтео још ономад, кад сам писмо добио, одмах послати, али како ћу за дан-два бити готов и са једном сатиром на наше друштво, то сам оставио да размислим пошто и ово свршим шта је згодније за Вас.

Уосталом, све ћу да Вам пошљем то, „У сеоској ме’ани“, а сатиру ћу дати „Срп. Књиж. Гласнику“. Ову сам причу био наменио „Зори“, али сам нешто мерак на те Ваше форинте, којима ме давно голицате.

Ако ми се нажалост услади трошити стран новац, онда ћу се провреднити те спремити што веће, а врло могућно развити ону мисао коју сте ми дали, а о којој ћу промислити озбиљније.

Ову сеоску ме’ану написао сам а давно ми лежи на срцу да покажем како је страшан утицај тих меанчина и „надри“ интелигенције (као бајаги интелигенције) на наше чисто село, а нарочито на ближе, који се по несрећи затекну ту с кућама.

Примите искрени поздрав, од Вашег поштоваоца.

Рад. М. Домановић

(Писмо није датирано, али према сачуваном другом писму мора бити или с краја 1900. или са самог почетка 1901. године. Прим. ур.)

Писмо Љуби Стојановићу

Драги Г. Стојановићу,

Да ја нисам добио годишње одсуство и помоћ месечну од 200 динара, тврдо сам уверен да министарски савет не би пао на тако спасоносну срећну идеју да за спас „наше нам миле и напаћене отаџбине“ укида у буџету за идућу годину баш ону партију која мене прихрањује. Како сам фаталан, не би било згорег да ме сад, кад се срећно извршила ова уштеда у просвети, предате на употребу Господину Министру иностраних дела, те да и ту мој баксузлук буде експлоатисан на добро отаџбине на врло лак начин што би ме требао постављати редом као посланика у Лондону, Берлину, Риму (и у другим тако „важним“ по нас тачкама), те би се ваљда једино у том случају брзо поукидала та непотребна и излишна посланства, јер ако би тамо отишао поштовани Пашић или Вујић или бар рецимо уважени свадбени председник-министар А[лекса] Јовановић, онда ништа од уштеде, јер се та места не би не само укинула, већ би се одредила дупла плата. Ево, ја се драге воље стављам на расположење владе да ме тако корисно употребљава по свим редом министарствима.

Таман да се и ја смирим, приберем, и, што рекли, дотерам у ред, а оно ето опет провиђење учини случај да се морам враћати у моју Страдију.

Збиља, да искрено и озбиљно питам, шта мислите да треба да радим? За Србију сам још увек исувише нервозан и раздражљив да је могу љуцки поднети, нарочито са сумом од 80 динара, што чисто примам по одбицима од плате. Ван Србије не могу остати још мање са толиком сумом, кад ми се у интересу отаџбине одузме помоћ. Ситуација за мене незгодна. Чисто бих волео да такве гласове нисам добио из Србије пре него што ми се званично јави.

Ја мислим да може имати лека, ако бисте Ви то хтели, али опет бојим се да тиме не увредимо до срца нашу честиту старицу радикалску толеранцију, а она је, као и све старице, врло џандрљива.

Ја бих Вас, дакле, молио, да пре него што буџет буде и изношен пред скупштину наредите да ми се из прошлогодишње уштеде (Скерлић ми рече да има 4.000 дин.) изда помоћ за целу годину, како не бих морао имати неприлика кад сам се већ овако натоциљао с несигурним приходима у туђ свет, као да не знам да се у Србији свакодневно мењају одлуке и решења…

Обраћам се лично Вама, јер држим да ћете наћи начина да ме о свему известите, ако не би било за Вас понижење да ми као министар лично одговарате, јер коме сам се год обратио, одговора нисам добио.

Ако се уопште морам враћати у јануару, онда је боље да се одмах вратим. У том случају држим да бих бар за пут добио новац.

Још једном Вас молим да, поред државних брига, пропустите неколико минута мислећи и на мене.

Искрено Вас поздравља
Ваш поштовалац
Радоје Домановић

П. С. Мило ми је што Пашића и Мишу онако оштро казнисте. И треба тако, али могло је мање бити. Заслужили су по двадесет пет [батина], а добили су 25.000. Уосталом, та ће прекомерно увећана казна утицати на јавно мњење.

(Писмо је из заоставштине Љубомира Стојановића, чија се преписка чува у Семинару за српскохрватски језик и лингвистику Филолошког факултета у Београду. Оно је с краја 1904. године, када се Домановић као „благодејанац“ налазио у Минхену. Прим. Д. В.)