Архива | Народна поезија RSS for this section

Митрополитова женидба

Предговор песми

У Индији није вера као наша, нити се главар цркве зове митрополитом, али ја сам ради наших читалаца назвао тако, јер се онда боље разуме, а и место њене вере учинио сам као да су наше вере. По свој прилици, можда је то био неки католички ерцбишоф.

Нетко бјеше Митрополит Силни,
бјеше, брате, у земљи Инђији,
у Инђији, у земљи далекој:
преко мора четрдесет конака,
преко мора да не видиш дома.
Кажу, брате, и причају људи
да се јунак врло осилио,
не боји се никога до Бога:
Бога мало, а цара нимало.
За везира никад и не мисли,
А за пашу ко за дора свога.
Он је јунак мудар и разуман.
Учио је књигу у Индију,
у кинеску земљу одлазио,
те ту, јунак, књигу притврдио,
богословље тамо изучио
православној што требује цркви.
Ал’ је јунак силан и обестан:
не кабули што у закон пише,
не кабули књиге инџијеле,
не поштује реда од старина,
закон му је што му срце жуди,
што не жуди, у канон не пише.
Кулу пење Митрополит Силни,
кулу пење од десет тавана
украј сињег мора дебелога.
Кад је пусту довршио кулу,
ударио стакла у пенџере,
пак је јунак кули бесједио:
„Што ћеш пуста украј мора, куло,
кад по теби нитко шетат нема;
мајке немам, а сестрице немам,
а јоште се оженио нисам
да по теби моја љуба шеће,
мањ да шеће виртшафтерка млада
штоно сам је јунак заробио
у Новоме Саду крај Дунава.
Ал’ тако ми Бога великога,
ако Бога има на свијету,
поломићу све каноне редом,
погазићу законе ’ришћанске,
поцепаћу књиге староставне,
поцепаћу псалтир и часловац,
’ванђеље ћу у огањ бацити,
нека гори, огњем сагорјело,
па се јунак хоћу оженити,
оженити најлепшом ђевојком
у Инђији, у земљи широкој,
да имадем од срца порода
и мушкога и ђевојачкога,
да ми има ко по кули шетат,
да не стоји украј мора пуста,
јер се мени, брате, не пристоји
виртшафтерку држат непрестано.
Насмеја се редом сва господа,
а шапатом збори сиротиња:
Митрополит живи невјенчано,
убио га закон и поштење!
Ја те бруке трпјети не могу.“
Тако јунак мисли у памети,
мисли јунак мисли свакојаке,
све мислио на једно смислио.
Пак дозива Ваистину слугу,
пак је њему тихо бесједио:
„Ваистино, моја вјерна слуго!
Ја имадем већ шездесет љета,
а јоште се оженио нисам;
врсници се моји иженише,
иженише и пород имаше,
а врснице моје разудаше!
Ја остадох самац на свијету,
као пусто дрво у планини.
Ја имадем изобила блага.
Имам блага колико ми драго.
Ја сам пусту сазидао кулу
украј сињег мора дебелога,
ал’ по кули нитко шетат нема!
Већ чу ли ме, Ваистина, слуго,
ти опреми претила дората
што га јашиш о Васкресенију
када идем на јутрењи цркви,
па отвори све ризнице моје,
узми блага колико ти драго,
пак се крени главом по свијету,
тер ти тражи за мене ђевојку.
Ако Бог да и срећа у Бога,
да ти мени вјерну љубу нађеш
што ће бити владичица цркви,
што ће бити свој земљи госпођа,
честита ћу тебе учинити:
узећу те себи уз кољено,
даћу теби за владику првог,
хоћу теби дворе саградити
поред мојих, а боље од мојих,
и још ћу те јунак оженити;
даћу теби моју виртшафтерку,
виртшафтерку младу за љубовцу!“
Кад то зачу Ваистина слута,
скочи слуга на ноге лагане,
поклони се до земљице црне,
господара у руку целива,
љуби њега у скут и у руку,
па му онда ријеч бесједио:
„Господару силни од силнијех,
зазор ми је у те погледати,
а камоли с тобом бесједити,
ал’ ти хоћу ријеч проговорит:
ја сам доста обиша’ свијета
од истока, паке до запада,
љепоте се сваке нагледао,
ал’ сам чуо ђе говоре људи:
у онога оца преподобног,
преподобног Симе калуђера,
кажу има љепота ђевојка:
што је земље на четири стране,
бутун земље турске и каурске,
и влашкијех седам краљевина,
и Инђије царства пространога,
љепоте јој у сву земљу нема.
Но чу ли ме, мили господару,
то би била владичица цркви,
то би била свој земљи гоопођа.
Но сам пођи, мили господару,
то ће Сими врло мило бити.“
Кад то зачу Митрополит Силни,
од радости на ноге скочио,
пак говори Ваистини слуги:
„Ваистино, моја вјерна слуто,
досад си ми вјерна слута био,
а одсада мио побратиме!“
Пак дозива виртшафтерку младу:
„Дед отварај попете сепете,
донеси ми господско одјело.“
Те се свлачи, па се преоблачи:
на се удри све нове мантије,
удри на се дибу и кадиву,
поноситу чоху сарајлију,
а сврх свега џубе венедичко —
док изнутра удрио поставу,
тридест ћеса отишло му блага,
а с лица му ни хесапа нема.
Па на груди метну одличија
штоно их је јунак задобио
за различна своја непоштења
и за многа, брате, безакоња,
јер је тако у земљи Инђији.
Удеси се како љепше може,
па узима мирисли помаду,
те бркове уфитиљи сједе,
сједу браду креше до појаса.
Кад се тако јунак опремио,
тад говори Ваистини слути:
„Ваистино, моја вјерна слуго,
ти отиди у подруме доње,
па ми спреми помамна дората,
оседлај га седлом шимшировим
а зауздај уздом позлаћеном,
пак напуни свих седам прангија,
па им придај праха огњенога
нека оде јека под облаке;
и објави по земљи Инђији,
хабер пусти на четири стране
да ја идем кроз земљу Инђију
да прегледам свете намастире
да ја видим шта попови раде,
јесу л’ цркве каконо требује;
нек’ одјекну звона свеколика,
нека народ дочеке припрема,
нек’ се пеку јањци и прасићи,
нек’ се спрема свака ђаконија,
ка’ што моме доликује чину,
нек’ кметови спремају дијурне
да на њима не остане клетва.“
Изведоше помамна дорина
и изиђе Митрополит Силни
те се дори на рамена баци.
Донесоше и крст позлаћени,
објесише о ункаш дорину.
С дјесне стране крста објесише
у коме је седамдесет ока,
с леве стране мјешину коњака
да не крива ни тамо ни амо.
И пукоше свих седам прангија,
и јекнуше звона са звоника,
ударише бубњи и свирале,
развише се крсташи барјаци,
зајечаше ситни таламбаси,
запјеваше црни калуђери
и диже се Митрополит Силни
диже с’ јунак Богом путовати
да он проси љепоту ђевојку
што ће бити владичица цркви,
што ће бити свој земљи госпођа.
Иде јунак мудро и разумно:
нити пљуну, ни на коња викну.
А кад дође гори намастирској,
кличе јунак као соко сиви:
„Калуђери, отварајте врата!
Оче Симо, спремај ми ђевојку!“
А кад дође близу намастира,
ту је јунак одјахао дора,
златног крста поби у ледину,
за крст часни привеза дорина,
скиде јунак мјешину с коњаком,
па засједе љути коњак пити,
мезети га језгром од ораја.
Кад се јунак мало окрјепио,
кад се тако мало поначини,
опет свога узјахао дору,
доћера га пред намастир бјели
пак у врата чизмом ударио
и прскоше врата у комаде;
у намастир дора нагонио,
примаче се светоме олтару,
крст позлаћен скиде са ункаша,
те је крстом врата отворио,
да он види тко је у олтару.
Ал’ да видиш чуда невиђена:
у олтару Сима калуђере
са некаквим оцем Макаријем,
мезетишу, пију вино ладно.
Кад то виђе Митрополит Силни,
он одјаха дора дебелота,
пак он њима божју помоћ виче:
„Здраво да сте црни калуђери!“
Калуђери љепше прихватише
и на ноге оба устадоше,
смакоше се један до другога,
те јунаку мјеста начинише.
Посједаше ладно пити вино,
пише вино неђељицу дана.
Кад се рујна накитише вина,
тадај рече Митрополит Силни:
„Браћо моја, црни калуђери!
Ја нијесам дош’о пити вино,
већ сам дош’о просити ђевојку.
Но чујте ме црни калуђери,
почуј мене оче Симеуне,
ја се јунак мислим оженити,
па сам чуо и кажу ми људи
да имадеш од срца порода,
да имадеш шћерцу мезимицу.
Приспела ти шћерца за удају,
љепоте јој у свој земљи нема
што је земље на четири стране:
бутун земље турске и каурске
и влашкијех седам краљевина
и Инђије, царства пространога,
пак дај мени шћерцу за љубовцу.
А тако ми моје вјере тврде,
честита ћу тебе учинити,
узећу те за владику првог,
да ми јунак сједиш уз кољено.
Ако ли ми не даднеш ђевојке,
кунем ти се Богом истинијем,
ако л’ Бога има на овијету,
ја је хоћу на силу отети,
макар русу изгубио главу!“
Кад то зачу отац Симеуне,
то је Сими врло мило било,
пак подскочи на ноге лагане,
па је јунак тихо бесједио:
„О главару од цркве ’ришћанске,
зазор ми је у те погледати,
а камоли с тобом бесједити.
Ал’ ти морам ријеч проговорит:
ја сам срећан да срећнијег нема
што ти просиш у мене ђевојку,
ал’ је моја цура иопрошена
за јунака оца Макарија,
и са њим сам свадбу устовао.
Кад то зачу Митрополит Силни,
мука му је и за јад му било,
своју јунак подавио браду,
пак је сједу у зубима гризе.
У образ му пламен ударио,
а очи му мутне и крваве;
зубма шкрипи, а песнице стеже,
крст убојни држи преко крила.
Погледује оца Макарија,
а поцикну грлом бијелијем:
„Кучко једна, црни калуђере,
зар је за те љепота ђевојка?
За тебе је псалтир и часловац
и житија свјатих апостола!“
Пак потеже крста позлаћена,
те удари оца Макарија.
Колико га лако ударио,
намах га је с душом раставио.
То је Сими врло мило било.
Руке шире, у лица се љубе.
Ижљегоше из светог олтара,
попеше се на чардаке горње
те ђевојка обилежје прими,
а јунаци свадбу устовише,
свадбу кажу за неђељу прву.
А кад прође неђељица дана,
вјенчаше га триста калуђера
и стотину мирскијех попова
и тридесет великих владика,
да се прича и приповиједа
доклен тече сунца и мјесеца.
Све је свето и честито било
и миломе Богу приступачно.

„Страдија“
9, 13. и 16. јануар 1905. године

Advertisements

Не бој се, народе! Бог чува Србију!

Многи се боје да г. Маринковић не да оставку као министар финансија, јер је овај зналац словенске граматике с успехом примао плату министра финансија. Е, али за његовом спремом плаче задруга за подизање зграда, плаче општина београдска, плаче калдрма!

Ту Милован тврда срца био
И од срца сузу не пустио.

Затим закуца и зајеца и сам рипањски цемент, па и стара двојина!

Ту Милован тврда срца био
И од срца сузу не пустио.

Али кад једном ноћи у поноћи завришта за њим плата председника општине београдске, плата од дванаест хиљада динара, а сигурнија него министарска,

Ту Милован одољет не мог’о,
Препуче му срце од жалости,
А за добром председничком платом,
На коју је јунак научио.

Кад је тако, нека иде онамо куд га вуче срце! Грађанима града Београда нарочито се допало досадашње његово друштво у овом кабинету, у ком се научио врлини и поштењу, те једва чекају да га поново посаде на меку столицу председника београдске општине.

Нека и тако буде, према свему изгледа да министарство финансија неће ништа изгубити, јер ће витез витеза заменити. Доћи ће у том случају Мика Поповић, који је у два маха досада бивао министар финансија и имао — неуспеха. Трећи ће пут сигурно имати, бар по закону вероватноће. Горе би било да дође неки нов, па да и он јаком пролази кроз фазе неуспеха, на штету отаџбине.

Ова мудра глава штеди по свом програму сваку пару јадном народу.

„Одјек“
12. јануар 1903. године

Ко рђав лист издаје ништа му не помаже

Што прицвиље рано у неђељу,
У неђељу прије јарког сунца,
У стојноме граду Биограду,
А у својој дивној редакцији,
Оглашује да је соко сиви,
По истину, Адамовић Јово,
Ако цвили за невољу му је:
Пуста му је понестало блага,
А јунак се није научио
Подносити муке и невоље,
Јер је јунак соја господскога.
Он призива протектора свога
Господара Ђоку Николића,
Који’но се јунак разумије
У сађењу репе и кромпира:
„Гдје си болан, Николићу Ђоко,
Ја л’ не чујеш, ил’ не хајеш за нас;
Грдни су нас јади забушили:
Редакција у невољу пала,
Строшили смо четири хиљаде
Све динара у банкама новим,
Што си нама јунак даровао
Да новине наше покренемо,
Да са њима земљу застрашимо
И забуну многу начинимо,
Да владина недела бранимо
И поштене нападамо људе.
И ми, брате, тебе послушасмо
И бранисмо владина недела
И поштене нападасмо људе;
Не могасмо земљу застрашити
Нитко, брате, од нас страха нема,
Већ кад нашег сагледаше листа,
Насмија се мало и велико,
Насмија се сва господа редом,
А шапатом збори сиротиња
Ђе се залуд грдно обрукасмо
И пред свјетом образ оцрнисмо,
А ничега створит’ не моремо.
Нитко, брате, нашег листа неће.
Тројицу смо свега умолили
Да нам буду дивни претплатници,
Да имамо кога од заклетве,
А остали људи не шћедоше,
Ја л’ не хтјеше, ја ли не смједоше
Од твојега страха големога
И чланака полицајца Ђоке.
Ми почесмо џабе раздавати
Ал’ га опет нитко примит’ не шће.
Кад виђесмо бруку и покоре,
Доведосмо лагахне таљиге.
На таљиге новине метусмо,
Поћерасмо доље у чаршију,
У чаршију тамо међ пиљаре.
Пиљари нам листа цијенише
Један за све шесет пара даје,
Други за све и два гроша даје,
Трећи смисли на бога, на душу,
Па нам даде до три гроша равно.
Како таде, тако и данаске.
И ми редом штампасмо бројеве
И све силно расточисмо благо.“ —
Кад је Ђока разабрао рјечи,
Мука му је, и за јад му било:
Брке своје ниско објесио,
Чело му се у боре сабрало,
Уз образе пламен ударио,
Готове му сузе ударити.
Мисли јунак што ће и како ће;
Није њему жао пуста блага,
Нек се троши, пусто остат’ неће.
Он имаде доста пуста блага,
Каква блага све мека дуката,
Ал’ како ће стећи читаоце
Да његове читају новине,
Да му славу по свијету шире,
Да се прича и приповиједа
О његову сјају и господству:
„Нетко бјеше Николићу Ђока.
Бјеше Ђока министар Србије
Да такога ниђе не имаде
Што је земље на четири стране
Бутум земље Турске и Каурске,
Кара-Влашке и Кара-Богданске,
Руменлије и Анадолије.“
Ал’ сад виде Николићу Ђока
Да ће њему име погинути,
Па је њему срамно и зазорно.
Све мислио, на једно смислио,
Па говори Адамовић Јови:
„Мој војводо, Адамовић Јово,
Ако л’ ти је мало пуста чина,
Даћу теби чина још бољега,
Честита ћу тебе учинити;
Ако ли си благо похарчио,
Похарчио четири хиљаде,
Што ти за лист дадох у потаји,
Ти нијеси мене изгубио.
Док је мене и на мени главе
И мојега министарског чина,
Ти се немој страшити за благо
Шта т’ је мало у мојему листу?
Имаш доста књиге без јазије,
Мурићепа чим се чланци пишу,
Па ти пиши као досле што си.
Ако нитко неће нашег листа,
И том сам се јаду досјетио:
Ја имадем много пуста блага,
Каква блага, све мека дуката;
Отворићу све ризнице своје,
Отворићу и просућу благо,
На дукате покупићу људе,
Који ’но ће читат’ Савременик!“
Што је Ђока љутит говорио,
То истина учинити шћаше:
Он узима од ризница кључе,
Златне кључе од седам ризница,
Па отвори све ризнице редом,
Он отвори, и он просу благо
Да на благо скупи читаоце;
И телале пусти по Србији,
И телали по Србији вичу:
„Је ли мајка родила јунака
Да редовно Савременик прима;
Ко га прима — жут дукат добија,
Ко га чита — два дуката равно.“
Викали су за неђељу дана,
Ал’ се нитко јавити не смеде.
Састали се сви телали млади,
И одоше Николићу Ђоки
Да му кажу што је и како је.
Сви га љубе у скут и у руку,
Измичу се, дворе старијега,
Али шуте, ништа не бесједе!
Не смију га у очи гледати,
А камоли еглен отворити.
А пита их Николићу Ђока:
„Ђецо моја, моје вјерне слуге,
Јесте л’ прошли по земљи Србији,
Јесте л’ моју славу пронијели,
Је л’ Србија жељна листа мога,
Јесу л’ здраво Србљи витезови,
Јесу л’ здраво и јесу ли мирно?
Кажите ми што је и како је!“
Телали се смјерно поклонише:
„Господине, Николићу Ђоко,
зазор нам је у те погледати,
А камоли с тобом бесједити!
Ради смо ти добре јавит гласе,
Ал’ морамо истину зборити:
Ми смо прошли по земљи Србији
И твоју смо славу пронијели.
Јесу здраво Србљи витезови,
Јесу здраво, али нису мирно,
Фузија је грдно пропанула.
У Србији земљи племенитој
Није мајка родила јунака,
Ни сестрица брата однијала
Који ’но се смједе поуздати,
Поуздати у своје јунаштво
Да редовно чита Савременик,
А и ми га не бисмо читали
Да нам царе поклони Крушевац!“
Кад то зачу Николићу Ђока,
Плану Ђока као огањ живи
Удари се руком по кољену
Нови камгарн пуче на кољену
Златно дугме на десној манжетни,
Па подвикну из грла бијела:
„Авај мени до бога милога,
Данас видим да сам пропануо.“
А кад сјутра бели дан освану
Дан освану и огрија сунце,
Уранио Николићу Ђока,
Умио се и Богу молио
И попио каву и ракију,
Па он зове своје вјерне слуге,
Зове слуге и к себи призивље,
„Слуге моје, хитро похитајте,
Упрегните коње у каруце,
Је л’ ја, ђецо, мислим путовати;
Биоград ћу стојни оставити,
Па се кренут’ главом по свијету
Не би ли се млађан намерио
На некога срца јуначкога
Да редовно чита Савременик!
Ако л’ једног у свијету нађем,
Довешћу га у земљу Србију,
Ја л’ за благо, ја ли на јунаштво.
Ако ли га наћи не узмогнем,
Кунем ви се Богом истинијем,
Вишњим Богом и светим Јованом
И тако ми перо не рђало
Којим ситна акта потписујем,
Ја се јунак хоћу објесити,
Да се прича и приповиједа
Док је сунца и док је мјесеца;
Нек слијепци ходе по свијету,
Нек пјевају и помињу Ђоку
И његову спрему за привреду!“
Сједе Ђока у меке каруце,
Као да је Вуча Џенерале,
Па отиде главом по свијету
Да расипа своје пусто благо
И да тражи јунак читаоце
За лијепи листак Савременик.

Прибиљежио Вук

„Одјек“
25. октобар 1902. године