Личности

А Б В Г Д Ђ Е Ж З И Ј К Л Љ М Н Њ О П Р С Т Ћ У Ф Х Ц Ч Џ Ш
Личности • Топоними • Књижевна дела

Ради лакше прегледности, речник непознатих речи подељен је на шест целина. На овој страници налазе се кратки биографски подаци за већину личности које се спомињу у Домановићевим делима. Осталим целинама можете приступити преко изборника у врху стране.

А

Адамовић, Јован (1871–1916) – новинар и антиквар, уредник листова „Правда“ (партијске новине Напредне странке) и „Савременик“.

Адамовић, Лујо (1864–1935) – ботаничар, управник Ботаничке баште у Београду и професор на Великој школи.

Антонић, Василије (1860–1929) – генералштабни пуковник, министар иностраних дела у влади Петра Велимировића (1902) и Димитрија Цинцар-Марковића (1902–1903), министар војни и иностраних дела у владама Љубомира Стојановића и Саве Грујића (1905–1906).

Б

Бајрон, Џорџ Гордон (енг. George Gordon Byron, 1788–1824) – енглески романтичаски песник, сматра се једним од највећих песника с енглеског говорног подручја. Умро је у Мисолонгију, у Грчкој, помажући грчке устанике у борби против Турака.

Балугџић, Живојин (1868–1941) – српски дипломата, после Мајског преврата постаје секретар краља Петра I и шеф пресбироа Министарства иностраних дела.

Бацетовић, Аксентије–Бацета (1860–1905) – познат и као Рујанац; српски обавештајац и четнички војвода, борио се за интересе српског народа у Старој Србији. Погинуо је у борби с Турцима код Куманова.

Бебел, Фердинанд Аугуст (нем. Ferdinand August Bebel, 1840–1913) – немачки социјалистчки политичар, писац и говорник. Био је председник Социјалдемократске партије Немачке.

Бизмарк, Ото Едуард Леополд фон (нем. Otto Eduard Leopold von Bismarck, 1815–1898) – немачки државник, канцелар Пруског царства, који је радио на уједињењу тада подељене Немачке. У томе је успео 1871. године, и од 1871. до 1890. године био је канцелар Немачког царства.

Богосављевић, Адам (1843–1880) – српски политичар, један од зачетника идеја око којих се 1881. године формирала Народна радикална странка. Борио се против бирократизације и институционализације система, а за успостављање народне самоуправе.

Брзак, Драгомир (1851–1905) – српски књижевник, радио као поштански чиновник а касније као директор Управе фондова.

В

Вагнер, Рихард Вилхелм (нем. Wilhelm Richard Wagner, 1813–1883) – немачки композитор, песник, есејиста и музички теоретичар. Један од највећих стваралаца оперских дела ХIХ века.

Велимировић, Петар (1848–1911) – српски политичар, један од оснивача Народне Радикалне странке, вишеструки министар грађевина, и председник владе 1902. године. Председавао заседању скупштине која је 1903. године донела одлуку о избору Петра Карађорђевића за краља Србије.

Величковић, Живојин – српски политичар, миинстар правде у влади Јована Авакумовића (1892–1893).

Веселиновић, Јанко (1862–1905) – српски романтичарски књижевник, драматург Народног позоришта, покретач и уредник листа „Звезда“.

Весић, Иларион (1852–1906) – архимандрит, ректор Призренске богословије.

Врбавац, Ђура (1854–1928) – дворски историчар, аутор књига „Немањићи и Обреновићи: Упоређење два светла периода у нашој прошлости“ и „Никола Милићевић-Луњевица“.

Вујић, Михаило М. (1853–1913) – професор економије, политичар, председник Владе Краљевине Србије (1901–1902).

Вукићевић, Петар Л. (1862–1941) – српски математичар. Радио на Универзитету као асистент за теоријску математику, и као чиновник министарства просвете. Докторирао је у Берлину, и један је од укупно пет Срба који су у XIX веку одбранили докторате из математике.

Вуличевић, Људевит (1839–1916) – српски писац и есејиста из Цавтата, крштен је као Петар Јероним, а приликом ступања у фрањевачки монашки ред добио је име Људевит. Студирао је филозофију и теологију у Венецији, а касније се вратио у Дубровник где је радио као свештеник. Касније напушта прво монашки ред, а затим у потпуности и свештенички позив, и држи приватне часове у Трсту. Од 1882. године прелази у протестантску валдајску цркву и постаје њен проповедник и мисионар.

Вунт, Вилхелм (1832–1920) – немачки психолог, филозоф и лингвиста, оснивач експерименталне психологије и прве психолошке лабораторије.

Вуча џенерал – митска личност из српске народне поезије, противник Краљевића Марка, како је забележио Вук Караџић у песми „Марко Краљевић и Вуча џенерал“ од Тешана Подруговића (1783–1815).

Г

Гавриловић, Андра (1864–1929) – српски историчар, историчар књижевности и књижевник.

Голуховски, Агенор Марија Адам (пољ. Agenor Maria Adam Gołuchowski, 1849–1921) – аустроугарски политичар и дипломата пољског порекла, министар спољних послова Аустроугарске (1895–1906).

Горки, Максим (рус. Максим Горький, 1868–1936) – право име Алексеј Максимович Пешков. Чувени руски и совјетски писац, новинар, политички активиста и творац соцреализма у књижевности. Сматрао да је у књижевности од естетике значајнија могућност моралне и политичке промене света на боље.

Д

Давидовић, Љубомир М. (1863–1940) – српски политичар, министар просвете у влади Саве Грујића 1904. године, председник Општине београдске и председник Скупштине Србије 1909. године, оснивач Демократске странке.

Дамокле (гр. Δαμοκλής) – по грчком предању, владар Сиракузе Дионисије Старији (V век п. н. е.) предложио свом дворјанину Дамоклу да замене места за један дан, зато што је овај хвалио Дионисијеву срећу што је на престолу. Дамокло је тај дан уживао у почастима, све док није приметио да му изнад главе виси мач обешен о једну коњску длаку, и тек тада је схватио какав је положај владара.

Денић, Павле (1855–1939) – српски посланик у Цариграду у време краља Милана, министар грађевина и заступник министра спољних послова у влади Димитрија Цинцар-Марковића (1902–1903).

Дидић, Љуба (1849–1883) – српски политичар. У време Тимочке буне организовао је побуњенике и руководио устаничком војском сокобањског краја. После пропасти устанка, Дидић је на преком суду осуђен на смрт и стрељан на Краљевици с групом побуњеничких вођа.

Драгутиновић, Милутин К. (1867–1941) – српски књижевни историчар и критичар.

Драшковић, Милорад (1873–1921) – правник и политичар. Био је министар народне привреде (1906), директор Извозне банке, министар војни током повлачења преко Албаније, и министар унутрашњих дела за време краља Александра Карађорђевића. У својству министра унутрашњих дела, написао је „Обзнану“ о забрани деловања Комунистичке партије 1921. године, због чега је убрзо потом Алија Алијагић (1896–1922) на њега извршио атентат.

Душан Силни (1308–1355) – Стефан Урош IV Душан, српски краљ (1331–1345) и први цар (1345–1355). Проширио је границе Србије на југ до Коринтског залива, уздигао српску цркву на ранг патријаршије, завршио градњу Високих Дечана и саградио Свете Архангеле код Призрена.

Ђ

Ђорђевић, Владан (1844–1930) – српски политичар, лекар и књижевник, санитетски пуковник, оснивач Српског лекарског друштва и српског Црвеног крста. Био је министар спољних послова и председник Владе Краљевине Србије (1897–1900), али је дао оставку после најаве женидбе краља Александра и Драге Машин. Крштено име му је било Хипократ, под утицајем грчко-цинцарског порекла своје мајке, али је касније своје име „посрбио“ у Владан.

Ж

Живаљевић, Данило (1862–1934) – српски писац малог значаја. Издавао је књижевни лист „Коло“ (1901–1903) и за то примао субвенцију од двора Обреновића, с циљем да ствара повољно расположење народа према владајућем режиму.

И

Иванић, Момчило (1853–1916) – српски књижевник и филолог, дописни члан Српске краљевске академије.

Иго, Виктор Мари (1802–1885) – француски романописац, песник, есејиста и драматург, зачетник романтизма у француској књижевности.

Инокентије, митрополит београдски (1840–1905) – световно име Јаков Павловић. Био је војни свештеник, професор и ректор Богословије, вероучитељ Више женске школе и дворски свештеник. По смрти супруге 1892. године прима монашки чин; изабран је за епископа нишког 1894. године, а за митрополита београдског 1898. године. Сахрањен је у београдској Саборној цркви.

Илић, Алекса (1842–1920) – српски свештеник. Био је ухапшен због наводне умешаности у атентат на краља Милана 1899. године, иако није био радикал, али је имао контакте с руским војним изаслаником. Био је уредник „Хришћанског весника“.

Илић, Војислав Ј. (1877–1944) – српски песник. Радио је као судски писар, а за живота је објавио чак 40 књига. Његови стихови красе капелу светог Ђорђа на српском војничком гробљу на Зејтинлику. Због истог имена, презимена, па и средњег слова, а из поштовања према песнику Војиславу Ј. Илићу (1862–1894) с којим није био у сродству, сâм је своме имену придодао епитет „Млађи“, по коме је и данас познат у српској књижевости.

Илић, Драгутин Ј. (1858–1926) – српски књижевник, драматург, новинар и политичар. Старији брат чувеног песника Војислава Илића (1862–1894). Написао је прву на свету научнофантастичну драму „После милион година“ (1889).

Ирод (хебр. הוֹרְדוֹס‎, око 73–4) – вазални краљ Јудеје. Владао је сурово, уз помоћ тајне полиције, а због сумње у заверу наредио је убиство своје супруге и три сина. Након Христовог рођења, наредио је покољ новорођенчади у Витлејему, како би спречио да га новорођени краљ јудејски збаци с трона.

Ј

Јакшић, Георгије–Ђура (1832–1878) – српски сликар, песник, приповедач, драмски писац и учитељ.

Јакшић, Светолик (1868–1928) – српски публициста и дипломата, био је стални сарадник „Видела“ и оснивач дневника „Штампа“.

Јовановић, Алекса (1846–1920) – српски правник и судија, председник владе Краљевине Србије (1900–1901) у тзв. свадбеном министарству, у ком је био и министар спољних послова.

Јовановић, Јован–„Змај“ (1833–1904) – један од највећих лиричара српског романтизма. Био је лекар по професији, а током целог живота бавио се уређивањем и издавањем часописа. Био је први писац у српској књижевности који је писао за децу, писао је такође и сатиричне и политичке песме, а био је и активан преводилац. Године 1864. покренуо је сатирични часопис „Змај“ (алудирајући у називу на 3. мај 1848. године, када је на Мајској скупштини проглашена Српска Војводина).

Јовановић, Слободан (1869–1958) – српски правник, политичар, историчар и књижевник, професор Београдског универзитета, председник Српске краљевске академије, ректор Београдског универзитета, декан Правног факултета у Београду, потпредседник и председник Министарског савета Краљевине Југославије (1941–1943).

К

Калај, Бенјамин (мађ. Benjamin von Kállay, 1839–1903) – мађарски политичар и дипломата. Први аустро-угарски генерални конзул у Београду (1868–1875), касније земаљски поглавар окупиране Босне и Херцеговине (1882–1903), радио на припремама за трајну анексију Босне и Херцеговине.

Калик, Шпиридон–Спира (1858–1909) – српски педагог пореклом из Дубровника, професор Прве београдске гимназије, писац и преводилац.

Кара-Јовановић, Ђока – председник београдске општине (1920–1921).

Кнежевић, Божидар (1862–1905) – професор историје, књижевник, филозоф и преводилац. Написао је невелику по обиму књигу „Мисли“ (1901).

Коклен, Беноа-Констан (фр. Benoît-Constant Coquelin, 1841–1909) – француски глумац, сматран једним од највећих позоришних уметника свог времена. Сцена двобоја из Сирана де Бержерака коју је снимио 1900. године, први је на свету видео-запис истовремено у боји и са звуком.

Кригер, Стефанус Јоханес Паулус (1825–1904) – јужноафрички политичар, председник Јужноафричке Републике (1883–1900) и војни заповедник у Другом бурском рату против Велике Британије.

Куза, Александар Јован (1820–1873) – кнез Влашке и Молдавије и владар румунских Уједињених Кнежевина. Када је уједињење озваничено, упркос противљењу великих сила, Александар је започео земљишне реформе, које, такође, многима нису биле по вољи. Под притиском бојара, приморан је да абдицира и на положај румунског кнеза доведен је немачки принц Карол I Хоенцолерн.

Кукић, Сава (1863–1928) – директор Српског бродарског друштва и царинарнице у Београду.

Л

Лазаревић, Лука (1856–1936) – министар просвете и црквених дела у влади Димитрија Цинцар-Марковића (1902–1903).

Ламсдорф, Владимир Николајевич (рус. Владимир Николаевич Ламсдорф, 1845–1907) – руски дипломата, министар спољних послова Руске империје (1900–1906).

Лукул, Луције Лициније (лат. Lucius Licinius Lucullus, 118–57/56 п. Х.) – римски патрициј и политичар. Предводио је римску војску у Трећем Митридатовом рату, а из рата се вратио с огромним богатством, захваљујући коме је живео у луксузу и раскошу, приређујући огромне банкете. Такође, први је донео кајсије у Римско царство.

Луњевица, Никодије (?–1903) – коњички поручник, брат краљице Драге и шурак краља Александра, убијен у Мајском преврату. Када је постало јасно да краљица Драга не може родити краљу наследника, почели су да се проносе гласови да ће краљ усвојити Никодија и прогласити га престолонаследником; краљ је то порекао, али је то и даље наставило да уноси немир међу људе, а посебно међу официре.

Љ

Љермонтов, Михаил Јурјевич (рус. Михаил Юрьевич Лермонтов, 1814–1841) – руски романтичарски писац и песник, називан „песником Кавказа“. Објавио је за живота само једну збирку песама, неколико приповедака и роман „Јунак нашег доба“ (1840), док су још три његове збирке објављене постхумно, мада оштро цензурисане. Погинуо је у двобоју.

М

Маринковић, Милован – министар финансија у влади Димитрија Цинцар-Марковића (1902–1903), три пута биран за председника београдске општине (последњи пут 1901–1902).

Маринковић, Павле Д. (1866–1925) – српски правник, политичар, публициста и дипломата, један од вођа Напредне странке. Био је министар просвете и црквених дела у влади Алексе Јовановића (1900–1901), амбасадор Србије у Бугарској (1901–1903), народни посланик и оснивач листа „Правда“ 1904. године. Као министар вера Краљевине СХС, на свечаности у Сремским Карловцима 1920. године прочитао је указ краља Петра којим се потврђује одлука Архијерејског сабора о поновном успостављању уједињене Српске патријаршије.

Марковић, Јеврем (1839–1878) – српски социјалиста, народни посланик, старији брат Светозара Марковића. Учествовао је у Јануарском устанку 1863. године на страни Пољске. Стрељан је због учешћа у Тополској буни против краља Милана.

Марковић, Миленко – министар просвете и црквених дела у влади Петра Велимировића (1902).

Марковић, Светозар (1846–1875) – српски политичар, зачетник социјалистичке мисли у Србији. У Петрограду и у Цириху дошао је у додир са социјалистичким идејама. Као публициста, јавно се залагао за реалистички правац у књижевности, и био је противник романтичарске поезије. Умро је од туберкулозе у Трсту.

Менелик II (амх. ዳግማዊ ምኒልክ, 1844–1913) – цар Етиопије (1889–1913), створио је од Етиопије (некад уобичајено називане Абисинија) модерну државу и одбранио је од Италијана, осигуравши да она остане једина неколонизована земља Африке. Његов унук је био Хајле Селасије (1892–1975).

Мефистофело (нем. Mephistophilus) – демон из немачког фолклора, сусреће се први пут у легенди о Фаусту.

Мијатовић, Чедомиљ (1842–1932) – српски политичар, историчар и књижевник, један од најоданијих људи краља Милана, чији је био секретар. Био је међу оснивачима дворске Напредне странке. Шест пута је био министар финансија а три пута министар иностраних послова, и учествовао је у склапању тајне конвенције с Аустро-Угарском. Последње године живота провео је у Лондону. Веровао је у спиритизам, а постоје индиције да је заједно са Петром Велимировићем измислио Креманско пророчанство да би оправдао развод краља Милана и краљице Наталије.

Миленовић, Коста (1860–1908) – српски филолог и историчар, професор нишке Учитељске школе и Прве београдске гимназије.

Милосављевић, Светозар – српски политичар, више пута биран за министра унутрашњих дела, народне привреде и просвете у разним владама Краљевине Србије.

Михаило, митрополит београдски (1826–1898) – световно име Милоје Јовановић. Школовао се на Кијевској духовној академији. Био је епископ шабачки (1854–1859) и митрополит београдски од 1859. до своје смрти. Управљао је српском црквом за владавине четворице Обреновића. Био је цењен теолог и просветитељ, и први председник Црвеног крста Србије. Сахрањен је у Саборној цркви у Београду.

Михаило Драчки (гр. Μιχαήλ) – византијски племић, син логотета Анастасија, стратег (војни намесник) Драчке теме у XI веку. Византијски цар Константин IX Мономах га је послао да угуши побуну српског кнеза Стефана Војислава, али је у том подухвату био поражен. Касније је био намесник Паристриона (данашња северна Бугарска).

Миша молер – познати мајстор старог Београда, молер „из прека“, весељак и боем. Први је завео у Београду кречење соба, исписивао је све фирме у граду, а радио је и портрете у боји.

Молох (хебр. מולך) – бог сунца и рата код старих Семита. Јевреји су му приносили људске жртве, међу њима и прворођенчад.

Мушицки, Лукијан (1777–1837) – српски песник, писац, филолог, политички и културни делатник, епископ горњокарловачки и један од оснивача Матице српске. Познат је и по томе што је, као ментор Вука Караџића, у српску азбуку увео слово ђ.

Н

Недељковић, Милан (1857–1950) – српски научник, отац српске модерне астрономије и метеорологије. Основао је Астрономску и метеоролошку опсерваторију у Београду 1887. године, и катедру за астрономију и метеорологију на Великој школи.

Недић, Љубомир (1858–1902) – психолог, логичар и књижевни критичар, професор на Великој школи у Београду. У књижевној се критици придржавао тзв. „естетског“ приступа.

Николајевић, Светомир (1844–1922) – српски политичар и књижевник, један од оснивача Народне радикалне странке. После Тимочке буне напустио радикале и прешао у реакционаре, да би касније постао министар полиције и председник владе (1894). Био је председник београдске општине 1887. године, и оснивач масонске ложе „Побратим“.

Николић, Ђока Ј. – министар народне привреде у влади Михаила Вујића (1902) и влади Петра Велимировића (1902).

Новаковић, Милан (1871–1907) – генералштабни капетан, један од оснивача Друштва за законско решење завереничког питања. Убијен је у београдском затвору Главњачи после Нишке побуне.

Новаковић, Стојан (1842–1915) – српски филолог, историчар књижевности, председник Српске краљевске академије, дипломата, двапут биран за председника Владе Краљевине Србије. Рођен је у Шапцу као Коста Новаковић, али је касније сам „посрбио“ име у Стојан.

О

Обрадовић, Доситеј (око 1740–1811) – српски просветитељ и реформатор. Рођен као Димитрије у Чакову, у данашњој Румунији, у младости се замонашио, али је убрзо одустао од монашког позива и почео путовати по Европи. Био је плодан писац и преводилац, и први министар просвете у Карађорђевој ослобођеној Србији.

Обреновић, Милош Ј. (1829–1861) – син Јеврема Обреновића, синовац кнеза Милоша Обреновића. Био је ожењен Јеленом Маријом Катарџи (1831–1876/9), с којом је имао сина Милана, потоњег краља Србије. Јелена Катарџи је била љубавница румунског кнеза Александра Јована Кузе, с којим је имала двоје деце, које је кнез званично признао.

Одавић, Риста (1870–1932) – српски књижевник, песник и професор. Предавао је у Првој београдској гимназији а био је и активан преводилац. Био је близак пријатељ Радоја Домановића из школских дана.

Олендорф, Хајнрих Готфрид (nem. Heinrich Gottfried Ollendorf, 1803–1865) – немачки филолог који је међу првима увео практичне примере за вођење дијалога у уџбенике, наглашавајући практичну примену језика насупрот сувопарном учењу граматике.

Омир (гр. Ὅμηρος) – Хомер, старогрчки песник, који је, по предању, спевао Илијаду и Одисеју.

П

Павловић, Милован (1842–1903) – српски генерал, управник Војне академије, министар војни у влади Петра Велимировића (1902) и Димитрија Цинцар-Марковића (1902–1903). Убијен у Мајском преврату.

Пачу, Лазар (1855–1915) – српски лекар и политичар, три пута министар финансија у владама Краљевине Србије после пада Обреновића.

Пашић, Никола (1845–1926) – српски и југословенски политичар, вишеструки (осам пута) председник владе Краљевине Србије и потом Југославије, оснивач Народне радикалне странке.

Песталоци, Јохан Хајнрих (нем. Johann Heinrich Pestalozzi, 1746–1827) – швајцарски педагог, књижевник и реформатор образовања.

Петефи, Шандор (мађ. Petőfi Sándor, 1823–око 1849) – рођен у словачкој породици као Александар Петрович. Чувени мађарски револуционар и песник, једна је од кључних личности Мађарске револуције 1848. године. Претпоставља се да је погинуо у бици код Сегешвара.

Петровић, Вукашин Ј. (1847–1924) – српски економиста, вишеструки (четири пута) министар финансија, председник Пореске управе и директор Палилулске задруге.

Петронијевић, Бранислав (1875–1954) – српски филозоф, математичар и палеонтолог, професор универзитета и академик.

Поповић, Богдан (1864–1944) – српски књижевни критичар и есејиста. Предавао је француски језик, општу историју и упоредну књижевност на Великој школи. Био је редовни члан Српске краљевске академије. Био је прва љубав Драге Луњевице-Машин, потоње српске краљице.

Поповић, Дамјан (1857–1928) – српски генерал, учесник Српско-турских ратова, Српско-бугарског рата, Другог балканског рата и Првог светског рата.

Поповић, Михаило М. – министар финансија у четири владе Краљевине Србије (1900–1902).

Продановић, Јаков–Јаша (1867–1948) – српски политичар, публициста и књижевник. Од 1903. до 1912. уређивао часопис „Одјек“. Био на положајима министра народне привреде (1909–1912) и министра просвете (1909–1911), а после Другог светског рата и потпредседник Владе ФНР Југославије.

Протић, Стојан (1857–1923) – српски политичар, државник и публициста, један од оснивача Народне радикалне странке, вишеструки министар финансија и унутрашњих послова, први председник владе новоосноване Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године. Издавао је и уређивао часописе „Дело“ и „Одјек“.

Р

Радичевић, Бранко (1824–1853) – један од најзначајнијих песника српског романтизма. На рођењу је добио име Алексије, које је касније сам променио у Бранко. Одан следбеник Вукове реформе, објавио је своју прву збирку песама 1847. године на народном језику и новим правописом. Умро је у Бечу, а његово тело је 1883. пренето на Стражилово изнад Сремских Карловаца.

Радовановић, Милић (1860–1936) – српски економиста и министар финансија у влади Пере Велимировића 1902. године и влади Саве Грујића 1903. године.

Рајић, Танаско (1754–1815) – учесник Првог српског устанка и барјактар устаничке војске; није учествовао у политичком животу. По избијању Другог српског устанка, поново се придружује устаницима, и учествује у борбама у чачанској нахији. Погинуо је у бици на Љубићу.

Рибарац, Стојан (1855–1922) – српски политичар, члан Либералне странке, био је министар унутрашњих послова у влади Јована Авакумовића 1892–1893. године, касније је вршио и функције министра правде и трговине.

Ристић, Јован (1831–1899) – српски политичар, државник и историчар. Оснивач и вођа Народнолибералне странке, намесник малолетним владарима кнезу Милану и краљу Александру, представник Србије на Берлинском конгресу 1878. године.

Рождественски, Зиновиј Петрович (рус. Зиновий Петрович Рождественский, 1848–1909) – адмирал руске царске морнарице, учествовао у Руско-јапанском рату, предводећи руску Балтичку флоту на шестомесечном путу из Балтичког мора до Јапана.

Руварац, Иларион (1832–1905) – српски историчар, јеромонах и игуман манастира Гргетега, члан Српске краљевске академије. Сматра се једним од зачетника критичког правца у српској историографији.

Ружић, Добросав (око 1854–1918) – спски књижевник и филозоф, професор Више женске школе, библиотекар и сенатор. Заслужан за случајни проналазак и пренос оригинала Мирослављевог јеванђеља у Крушевац приликом повлачења из Београда 1915. године.

С

Савић, Милан (1845–1930) – српски књижевник и преводилац, секретар Матице српске и уредник Летописа Матице српске (1896–1911), отац Анице Савић-Ребац.

Самсон (хебр. שִׁמְשׁוֹן) – један од последњих судија древног Израиља. Према библијској легенди, Бог је Самсону дао натприродну снагу да се бори с непријатељима и чини изузетне подвиге. Његова једина слабост била је у његовој коси.

Скерлић, Јован (1877–1914) – књижевник и књижевни критичар, професор Универзитета у Београду, један од истакнутијих протагониста југословенства. Залагао се за увођење латинице као јединог писма за српски језик.

Стаменковић, Драгутин – министар просвете и црквених дела у влади Михаила Вујића (1902).

Станојевић, Алекса–„Профаца“ (1852–1947) – професор Велике школе и политичар, један од оснивача Српске радикалне странке, кум Николе Пашића, вишеструки председник Скупштине.

Стефан Војислав (око 990–1043) – српски кнез Дукље из прве половине XI века, родоначелник династије Војслављевића. Поразио је стратега Михаила Драчког у бици код Бара 1042. године и учврстио независност Дукље од Византијског царства.

Стојановић, Љубомир (1860–1930) – српски филолог, историчар и политичар, вишеструки министар просвете и црквених дела у време краља Петра I, оснивач и председник Самосталне радикалне странке 1901. године, а касније један од оснивача Републиканске странке у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.

Т

Тајсић, Ранко Б. (1843–1903) – српски политичар, народни трибун радикалне странке. Мада је завршио само три разреда сеоске основне школе, био је одличан говорник, и имао је јак утицај у јавном мњењу, посебно међу људима на селу. Седамнаест пута је био биран за народног представника драгачевског краја.

Таушановић, Коста (1854–1902) – српски политичар, банкар и министар унутрашњих послова (1889–1891) и економије (1891–1892). Један од оснивача Народне радикалне странке. Био је председник Београдске задруге, Трговачке задруге и Извозне банке.

Тимотијевић, Коста – министар правде Србије (1908–1911 и 1919–1920).

Того, Хеихаћиро (јап. 東郷平八郎, 1848–1934) – адмирал јапанске царске морнарице, један од највећих хероја поморских битака у Јапану. Предводио јапанску морнарицу у Руско-јапанском рату. У западној литератури називан „Нелсон Истока“, а и сам је забележио да верује да је његова реинкарнација.

Тодоровић, Велимир М. (1848–1920) – правник и политичар, министар унутрашњих дела у влади Петра Велимировића (1902) и Димитрија Цинцар-Марковића (1902–1903), председник београдске општине 1891. године.

Тодоровић, Петроније–Пера (1852–1907) – српски новинар и писац, један од оснивача Народне радикалне странке, из које је избачен због покушаја да приближи радикале напредњацима.

Трофимович, Захар – књижевни лик, слуга Иље Иљича Обломова у роману „Обломов“ Ивана Александровича Гончарова (1812–1891) из 1859. године.

Тургењев, Иван Сегрејевич (рус. Иван Сергеевич Тургенев, 1818–1883) – руски књижевник. Био је велики противник кметства, и због својих политичких ставова је често био на мети тадашњег режима. Нека од његових најпознатијих дела су роман „Очеви и деца“ (1862), и збирка приповедака „Ловчеви записи“ (1852).

Ћ

Ћирић, Мијалко В. (1859–1912) – српски математичар, аутор „Рационалне меканике“ (1897).

Ћорава Анђелија – женско божанство старе српске митологије које управља студеним ветровима.

Ф

Фарнак (гр. Φαρνάκης, око 97–47) – понтијски краљ. Гај Јулије Цезар (100–44) га је са релативном лакоћом поразио у неколико битака, те је том приликом и рекао: „Дођох, видех, победих“.

Х

Хајне, Кристијан Јохан Хајнрих (нем. Christian Johann Heinrich Heine, 1797–1856) – немачки песник, један од највећих лиричара XIX века. Због напредних погледа, дела су му за живота била забрањивана у Немачкој, а у време нацизма поново, због јеврејског порекла. Био је највише превођени страни песник на подручју бивше Југославије.

Хоенцолерн, Фридрих II (1712–1786) – познат и као Фридрих Велики, краљ Пруске. Његова владавина била је обележена реформама бирократског апарата; био је поборник уметности и филозофије, и сматра се једним од „просвећених апсолутиста“.

Хронос (гр. Χρόνος) – грчки бог времена, примордијално биће старогрчке митологије.

Хроми Даба (стсл. Дажьбогъ) – словенски бог Сунца, кише и подземног света, према неким тумачењима врховни бог старих Срба; од његовог имена настао је лик Дабе (Хромог Дабе), демона из народног предања.

Ц

Цар, Марко (1859–1953) – књижевни критичар, есејиста, преводилац и путописац.

Церовић, Новица (1805–1895) – црногорски војвода, сенатор и бан. У септембру 1840. године организовао је напад на Смаил-агу Ченгића, што је у чувеном историјском спеву касније опевао Иван Мажуранић (или вероватније Петар Петровић Његош). Био је и члан Врховне команде црногорске војске у време Црногорско-турског рата 1876–1878. године.

Цинцар-Марковић, Димитрије (1849–1903) – српски генерал и политичар, сенатор, начелник Главног генералштаба Војске Србије, професор историје ратне вештине и стратегије, председник владе Краљевине Србије (1902–1903); рођак и кум митрополита Инокентија. Убијен у Мајском преврату.

Ч

Черноризац Храбар (стсл. Чрьноризьць Храбръ) – непознати средњевековни словенски писац, живео у IX или X веку, аутор прве филолошке расправе на старословенском језику, „О писменима“, у којој се залагао за употребу азбуке међу Словенима.

Ш

Штук, Франц (нем. Franz Stuck, 1863–1928) – немачки сликар, скулптор, гравер и архитекта. Један је од суоснивача Михненске сецесије 1892. године, и зачетника жанра сецесије у уметности. Био је учитељ, између осталих уметника, Паулу Клеу (1879–1940) и Василију Кандинском (1866–1944).

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: