Гласам за слепце (из школског живота)

До пре неколико година био је још жив деда-Мијат, како смо га звали сви у нашем селу, па и у целој околини. Што је мене још као малог чудило, тим именом деда-Мијат звали су га и старци са седим власима, говорећи да откад памте деда-Мијата. памте га као стара човека. Ја га памтим још дететом кад сам учио основну школу у селу. Кућа његова била је близу школе, и као да га сад гледам како лагано иде путем што води крај школе. Висок, крупан, дугих седих бркова, подугачке седе косе, готово до рамена, браде обријане, дугих седих обрва, које готово покривају очи. Иде лагано крупним кораком, али права стаса. Пуши на дугачак, трешњеви чибук, о куку му увек оцило, а преко груди о рамену виси стари јанџик и у њему дуванкеса од суве бешике, кремен и још неке најпотребније му ствари. Кућа му беше јака, задружна, бројала је преко педесет чељади. Ваљда се из поштовања према деда-Мијату нису изделили, јер одмах по његовој смрти задруга се распрсну у неколико кућа.

Иако није био писмен, ипак је деда-Мијат ценио школу и науку као какву светињу и с радошћу гледао како свако дете уме читати књиге и писати писма, што беше реткост у доба његове младости, те је млађе световао да децу дају у школе и на науке. Он покатшто седне крај огњишта, запали чибук, покуљају густи млазеви дима кроз седе, мало око уста ужутеле бркове, а деца му читају јуначке песме; или он прича о бојевима и јунацима из устанка. Њему је, кад букну први устанак, било пет година, а у другом устанку већ је био у ратовима. Често у причању о оним мучним данима, о изгинулим јунацима и тешким невољама, скотрља се суза низ његове смежуране образе, и он узима гусле, превуче преко струна, задрхте тужни звуци и затрепери болан, изнемогао старачки глас:

Кад се шћаше по земљи Србији,
По Србији земљи да преврне…

*

Једаред, а то је било пред његову смрт на две-три године, у разговору с учитељем, рећи ће деда-Мијат:

— Чудо је, учитељу, данас има и слободе и писмених људи и школа и свега, па опет све гори људи! … — Код ових речи деда-Мијат се дубоко замисли, заврте тужно главом и уздахну.

Учитељ му не рече ништа.

После краћег ћутања, опет ће деда-Мијат:

— Ја ћу већ, дете, скоро умрети, а баш бих био рад видети како деца уче у школи и шта се тамо чини.

— Ето кроз три дана је испит у школи, деда-Мијате, па дођи на испит! — позва га учитељ свесрдно.

И деда-Мијат обећа да ће доћи.

*

Испит као сваки испит: деца умивена, обучена боље него иначе, седе укочено на својим местима с изразом страха на лицу, јер је дошао ревизор, то „чудовиште“ којим их је учитељ целе године плашио. Ревизор, озбиљно, намрштен и важно седи за столом, на коме је због њега нарочито метнут чист чаршав и у чаши кита цвећа. Лице му достојанствено, као да се спремио да држи предавање на универзитету, а кад претура дечје прописе претура их с таквим важним и замишљеним изразом лица, да би човек помислио да решава какве крупне научне проблеме. Гледају га деца с избеченим очицама, преплашена, а на изразу сваког њиховог лица као да читате: „Јаоој, бреее, страшан ли је!“

И учитељ се преплашио и променио, као да очекује пресуду од које му глава зависи, али, поред страха, он се још мучи важним питањем: „Да ли је господин ревизор филолог или природњак?“ — јер од тога му зависи како ће држање узети при пропитивању, па разуме се, и успех. Одбор школски, у виду пет грађана, уозбиљио се, и као бајаги посматра и цени „како се уча трудио“. Ђачки родитељи седе у крају на столицама и слушају успех знања своје деце.

Испит тече правилним својим током.

Уђе деда-Мијат. Усташе и деца и грађани. Ревизор љутито ману руком на децу да седну и не прекидају рад. Деда-Мијату уступише најбоље место, а он седе и са страхопоштовањем разгледаше по зидовима шарене слике са змијама, кравама, тицама и осталим божјим животињама, па онда рачунаљку, таблу, мапе, па онда на једном сточићу до њега угледа грумен соли, шипчицу сумпора, парче гвожђа, шипку челика, неко камење, и још вазда обичних ствари.

Све то деда-Мијата, што је прегледао по школи, задиви исто тако као кад је први пут видео железницу.

Ревизор прозва једног ђака баш у тај мах кад деда-Мијат седе на столицу.

— Питајте из истог предмета — рече ревизор учитељу достојанствено, а он заузе позитуру и израз дубоке, важне пажње.

— Кажи ти нама, Милане, о овци шта знаш. Пази, полако, не плаши се, ти то лепо знаш.

Дете избечи очи, испружи мало вратић, прогута пљувачку, погледа са страхом ревизора, и звонким гласом продра се:

— Овца! … (ту опет прогута пљувачку, пропевши се мало на прсте и викну даље). Овца, она има главу…

— Врло добро! — рече учитељ.

Ревизор климну главом у знак одобравања.

Дете се збуни мало не знајући шта значи онај покрет главе ревизорове, па продужи:

— Она има главу, врат, труп и удове; на врату има лепу дугачку длаку, која се зове грива…

— Пази, не говори којешта! — рече учитељ мало строжим гласом.

— Зар ниси видео овцу, лудаче! — викну отац детињи љутито са свога места, а остали гости се насмејаше.

— Молим госте да се не мешају! — примети ревизор.

— Ама, молим те, господине, то је моје дете, чува овце поваздан, па опет вели има гриву. Шта учинисте од детета у школи?!

Дете бризну у плач.

— Пази, шта се буниш, знаш ти то све лепо да испричаш — вели учитељ, и помилова га по глави, иако би га радије лупио дланом.

Дете још збуњеније продужи и стаде бркати све „науке”:

— Овца, она је наша домаћа животиња, она има главу и на глави пошту, телеграф и окружни суд.

— Пази шта говориш. Овца! Разуми: Овца! — вели учитељ, а сав дрхти. — Каква те пошта снашла!

— Она има главу, ту се састаје народна скупштина!

— Пази, ил’ ћу те отерати на место!

— Она је наша грабљива животиња; она извире на два крака, један крак на Голији планини, а други… Оба се састају код Сталаћа и теку на север…

— Јеси ли ти луд данас?! — викну учитељ.

— Она је наша корисна биљчица, која зри у јесен, а даје сладак плод обмотан кожмурастим оптицом, а рађа слепе младунце, и лиња се сваке године.

— На место! — викну љутито учитељ и обриса с чела крупне грашке зноја.

Испит се продужи испитивањем других ђака.

Деда-Мијат се сав у уши претворио и слуша с чуђењем шта све децу питају, а он то све зна као дете и без школе.

Чуо је да свињче радо једе жир и да има главу и четири ноге, да се младо зове прасе, женска крмача, а мужјак вепар. Тако исто чуо је како во има главу, четири ноге и реп, да прежива, пасе траву и да вуче кола, а од краве добијамо укусно млеко. Да се једе месо вола, а кожа се употребљава за обућу. Чуо је још да је со сланог укуса, да је бела и прима влагу (одвугне) како је челик чврст и од њега се израђују ножеви, косе, итд.

Па и то све понеко дете и не зна да каже. Једно дете чак вели да коњ прави гнезда по високом дрвећу и рани се бубицама, а друго дигне руку па исприча како коњ једе сено, пасе траву, а и зоб једе, да не прежива, и још погоди како вуче кола и употребљава се за јахање.

— Ето ко пази на часу, а не звера, како научи сваку лекцију, па зна! — додаје учитељ радостан.

Затим се деда-Мијат наслушао о крушкама, вишњама, јабукама, шљивама и разном дрвећу. Где које расте, какав је плод, за шта се употребљава; слуша деда-Мијат, па се чисто помало и чуди откуд он то све без школе зна боље од деце.

Пређе се на српски језик у четвртом разреду.

Ревизор прозва једног од бољих.

— Да чита, или какву песмицу напамет да изговори!

— Песму? … може.

— Коју песму знаш?

— Знам „Полазак на Косово“.

— Деде!

Кад ујутру јутро освануло,
Дан освану и огрија сунце,
На граду се отвори капија
И ишета војска на алаје,
Све коњици под бојним копљима.

—Доста! — прекиде ревизор.

Деда-Мијат се беше мало загрејао и би му мила песма, али се намршти кад ревизор прекиде.

— Деде ти мени кажи каква је реч копљима? — пита ревизор.

— Копљима, то је именица општа, заједничка.

— Врло добро!

— А у ком падежу?

— Копљима, то је именица у шестом падежу множине, а први падеж једнине гласи копље и мења се по другој врсти.

— Лепо, а сад да ми кажеш каква је реч оно кад? „Кад ујутру јутро освануло“, тако си почео песму. Дакле, оно кад?

— Кад, то је прилог.

— А шта су прилози?

— Прилози су речи које се прилажу уз глаголе те казују место, време и начин, где се, кад се и како се врши радња глаголска.

— Врло лепо! А има ли у тој реченици који глагол?

— Има, то је глагол освануло, од глагола осванути.

— Врло добро, ’ајде на место, ти си положио.

— Нека продужи песму даље Миливоје Томић! — прозва ревизор.

Пред њима је Бошко Југовићу
На алату, вас у чисту злату.

— Е, стој: вас у чисту злату. Оно вас каква је реч?

— Вас или сав, то је заменица.

— ’Ајде даље!

Крсташ га је барјак поклопио
Побратиме, до коња алата.
На барјаку од злата јабука,
На јабуци од злата крстови,
Из крстова златне ките висе
Те куцкају Бошка по плећима.

— Доста! — вели учитељ. — Сад ми кажи каква је реч куцкају?

— Куцкају, то је глагол од глагола куцкати.

— У ком времену? — пита ревизор.

— Куцкају — време садашње.

Деда-Мијат већ почео гунђати зловољно што прекидају песме, јер то му се једино од свега што деца уче и допало, па и то не даду да ужива у целој песми.

Идући ког прозваше продужи:

Примиче се царица Милица,
Па ухвати за узду алата,
Руке склопи брату око врата:
„Ај, мој брате, Бошко Југовићу,
Цар је тебе мени поклоиио,
И теби је благослов казао
Да даш барјак коме теби драго
И останеш са мном у Крушевцу,
Да имадем брата од заклетве!“
Ал’ говори Бошко Југовићу:
„Иди сестро на бијелу кулу,
А ја ти се не бих повратио
Ни из руке крсташ барјак дао
Да ми царе поклони…

— Доста! — прекиде учитељ. — Каква је реч оно ми? „Да ми царе поклони“ …

Деда-Мијат скочи са свога места, затрееоше се његове седе власи, а испод крупних веђа синуше у јарости очи, и узвикну:

— А што не пустиш, рђо, дете да говори ту лепу песму, него га затракујеш којечим?

Учитељ се насмеши на ту примедбу деда-Мијатову, шапну нешто на уво ревизору, те ће овај рећи:

— Мора се тако, стари, тако је по програму.

— Ако се тако мора, онда баците ви те ваше програме, па затворите све школе, да деца џабе не седе. Тај ваш програм узбунио децу којечим, па сад не зна код толике школе шта једе коњ, а то знају пре него што дођу у школу. Ако је тај програм таки, онда је боље да нема ни њега, ни школа, већ да пођу слепци по свету, па да певају оне наше старе песме и јунаке као за моје младости, а ми онда нисмо били гори!

Ове речи изговори деда-Мијат с дубоким болом, с уздрхталим гласом. Хтеде још нешто рећи, али место тога отресе рукама од себе, јекну из њетових груди уздах, окрете се вратима и, тужно вртећи главом, изиђе из школе у којој и гости и учитељ и деца остадоше у тишини, забезекнути од чуда.

— Бога ми, паметно вели деда-Мијат, мудар је то старински човек! И ја гласам за слепце! — рече полугласно за се један сељак, коме је гласање већ прешло у навику, те тиме прекиде тешку, дубоку тишину.

Advertisements

Ознаке:, , , , , , , , , , , , , , , , , ,

About Домановић

https://domanovic.wordpress.com/about/

2 responses to “Гласам за слепце (из школског живота)”

  1. noviinternet says :

    Probaću da prevedem na francuski… PozdraV uredništvu 🙂

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: