Иступање на III конференцији за школску хигијену и народно просвећивање

III конференција грађана београдских
Држана 23. јануара 1905. год. код „Коларца“

Председавао председник
Милан Ј. Андоновић
Проф. Вел. Школе

Почетак у 9¼ часова пре подне.

[Конференција је започета уводном речју председника М. Ј. Андоновића,и врло брзо је попримила карактер јавних расправа какве је Домановић у својим делима пародирао. Ради уштеде простора, одломак ће бити ограничен само на оне делове у којима је Радоје добио реч, што је донекле штета, јер се губи на сликовитости сцене, али надамо се да ће и ови кратки исечци пружити довољно јасну слику. Пре директно цитираног дела, било је осам различитих говорника, с нимало кратким излагањима. Прим. ур.]

Михаило Јовић. – […] Али, што се тиче ручнога рада, о коме се говори у четвртој тачки резолуције, ја не признајем збору компетенцију, да он може да реши једно такво питање о ручном раду. Ја пристајем, да поднесемо и ту жртву, да се и таквим питањима бавимо, само, молим вас, да изберемо један одбор, јер ако буде сваки од нас своје мишљење заступао, неће никад ништа од нас бити. Показаћемо само, да смо Срби и ништа више!

Радоје Домановић, књижевник. – Изгледа ми, да смо се ја и г. [Миливоје] Тадић чекали. Он је казао, да би волео, да чује још којега предговорника, па онда да узме реч. А ја опет волим, што сам дошао на ред после њега, и чуо, како он удара у фине жице.

Код нас Срба има две врсте људи: једни, који нешто хоће, и други, који неће ништа. И међу тим, који неће ништа, увек има елемената, који хоће да сметају онима, који нешто добро желе. Молим вас, сутра нека дођу десет памуклијаша, и нека кажу: да се договоримо код Коларца, пошто ћемо на идућем вашарау продавати памуклије. На тај договор дођу и други, који хоће да смешају и револуције и еволуције, и други свет сваке сорте, и онда се почну договарати. На том збору памуклијаша устане неко, па каже: Молим вас, ја сам тишлер, шта је са даскама? Устане други по занимању шустер, па каже: А молим вас, шта је са ципелама, шта је са кожама? За тим, устане трећи, па каже: шта је са хлебом, шта је са брашном?

Ја бих био за то увек, да такви људи, који су друге струке, другог позива, и који би хтели сасвим друго нешто да се реши, нека сазову конференцију, па нека се на њој договарају специјално о својим стварима. А оне људе, који су дошли на ову конференцију, и хоће о нечему другом да се договоре, нека оставе на миру, да се о својим стварима људски договарају.

Г. предговорник Тадић је мишљења, да оваква питања треба да се решавају код нас у Србији, као што то бива у страним западним државама путем еволуција и револуција. Ми нисмо тај страни свет. Кад ми постанемо Енглези и Французи, онда ћемо и ми тако да питања решавати. Али за сада, ми морамо да решавамо онако, како се код нас те ствари могу решавати. Оно истина, и у нас се покадшто чудновато ради, устане, на прилику, један посланик па каже: сви Срби треба да живе у води, као што живе рибе. На то му други каже: па, молим вас, како ћемо живети у води као рибе, кад немамо шкрга; направите нам шкрге, па ћемо живети као рибе.

Председник. – Молим вас, господине Домановићу, говорите о ствари.

Радоје Домановић. – (продужује): Ја сам за то: ко хоће да говори о хигијенским приликама, нека говори само о томе, а који би хтели, да се о нечему другом договарају, нека иду у другу кавану.

Др. Светозар М. Марковић. – Господо, присутници ове конференције могу се поделити у две групе, на оптимисте и песимисте. – Ви знате значај тих речи; управо, једни, који хоће да раде, и други, који би хтели да остане стари каламбур, који данас влада […]

[…]

Миливоје Тадић, правник. – Г. Домановић и г. др. Марковић, не разумевајући мој говор, пали су у грешку, из које су извели закључај, да ја спадам у ону групу људи овде, који одричу сваки рад томе одбору. Питања, која је г. др. Марковић третирао, јесу друштвена питања, и господа, која су учествовала у дискусији, она су почела гледати, и разматрати узроке свих зала друштвених, наравно, на свој начин. Не схватајући та друштвена зла, г. др. Марковић, – а са њим се у начелу слаажу сва господа говорници, – предлаже нам избор одбора, који би имао за задатак, да изврши известај препорођај […] Све културне тековине, све оне лепе ствари, којима се одушевљава г. др. Марковић, резултат су од победе радничке странке, која је, узев политичку власт у појединим самоуправним чињеницама – општинама, могла да изведе те ствари, или која је својим јаким организацијама приморала било државу било самоуправна тела, да на тако добрим основама, како је г. др. Марковић изнео, постави просветне установе. А што је пак код нас на овако мизеран и по огромну масу народа убиствен начин основана школска настава и школовање, узрок је, што је сву власт у држави и самоуправним телима приграбила у своје руке капиталистичка класа, док напротив радничка класа за сада својим слабим организацијама не може да даје тако јаког отпора тој капиталистичкој класи […]

Радоје Домановић. – Кад је г. Тадић тако почео говорити, ја ћу онда да говорим о словенској филологији! (осмејкивање)

[…]

[након дуже расправе која се није дотицала школске хигијене, приступило се избору чланова одбора, прим. ур.]

Др. Св. М. Марковић. – […] ако ко има против ове кандидационе листе, нека говори слободно.

Рад. Домановић. – Ја бих желео прво и прво, да видимо, да ли су ови људи овде. Ако ко није овде, он не води рачуна о овим стварима, и не интересује се њима, те држим, да би требало одавде да се изабере одбор.

Др. Св. М. Марковић. – Ако Ви, г. Домановићу, сматрате, да треба одавде да се изабере одбор, сазовите Ви конференцију, јер ја не могу да имам посла с људима, који неће да раде, ни да долазе на седнице, него седе у каванама. […]

Конференција је трајала до 11¾  час. пре подне.

 

СТАЛНИ ОДБОР: Милан Ј. Андоновић, Борислав Б. Тодоровић, др. Коста Д. Николић, Мих. Ј. Викторовић, Г-ђа Јелица А. Весовићка, Лазар Ј. Обрадовић, Васа А. Симић, Др. Свет. М. Марковић.

ЗАМЕНИЦИ: Бор. Ј. Поповић, Др. Мил. Н. Јовановић, Жив. Ј. Јуришић, Мих. Вукчевић, Станиша С. Станишић, Мих. М. Станојевић, Лепосава Бошковићева.

Напомена: Овај је одбор у неколико доцније измењен из разлога, што неки изабрани „нису могли“ на седнице долазити.

 

Извор: Марковић, Светозар М, Три јавне конференције за школску хигијену и народно просвећивање (по стенографским белешкама), Београд 1905, стр. 111–165.